„Због тога што смо толико страдали постали смо народ песника и мислилаца.“, (Никола Тесла)
Кратки двадесети вијек – обиљежен свјетским ратовима, тоталитаризмом, енормним насиљем, патњом и страдањем, можда највећим у људској историји – као да је морао бити запечаћен тог 24. марта 1999. године. Тада је тзв. међународна заједница у налетима свог милитаристичког хуманизма започела акцију седамдесетосмодневног беспоштедног обасипања наше земље уранијумским пројектилима.
Стални покушаји да се „лукавством духа“ некако „оправда“ варварско насиље над нама, коме се прибјегло и „за наше добро“, додатно појачавају значење ријечи да „у сјећању остаје само оно што не престаје да боли“ (Ниче). А оно што нам је заиста остало утиснуто у индивидуално и колективно сјећање протеклих 22 године постало је једна од трајних одредница нашег цивилизацијског идентитета, али и наш допринос свечовјечанској историји чија је свака страна покапана крвљу жртви поднијетих и принијетих у име слободе и достојанства, правде и истине.
Његовање памћења и сјећања на невино пострадале жртве ствара култура сјећања која је обавезујућа попут етике сјећања. Култура сјећања премашује чисто историјску димензију људског постојања. Штавише, култура сјећања прекида линеарни ток историје и отвара поглед за њену вертикалну димензију која стоји у вези са самом човјечношћу. Култура сјећања је онда и култура бриге за душу која је брига за оно непролазно и вјечно насупрот свему ономе што је у историјском времена пролазно и ефемерно. Сјећање на жртве увијек је искуство које смјера на поредак највиших вриједности.
Памћење и сјећање најтјешња су и најузајамнија веза коју можемо имати са жртвама. Та танана веза је спасоносна, утолико што има очовјечујуће, хуманизујуће и култивишуће дејство.
Култура сјећања је и култура отпора насиљу које се неуморно опетује захваљујући забораву. Управо је супериорност жртве и оних који његују културу сјећања у њиховој етичкој моћи над насилниковом „свемоћи“ располагања људским животима. Без културе сјећања нема ни културе
научно-философског мишљења, нити културе умјетничког стваралаштва, нити без ње има политичке културе.
Нека је вјечни спомен свим жртвама НАТО агресије!
Душан Крцуновић, Пленум 083
