Пише: Јован Џоџо
У организацији Народне библиотеке „његош“, у оквиру репертоара за фебруар програма „Никшићка културна сцена“, у Градској кући промовисана је збирка поезије „Ловац на вјетар“ Славице Илинчић, директорице Народне библиотеке „Радосав љумовић“.
Збирка „Ловац на вјетар“ пјеснички првјенац Славице Илинчић конципирана је у двије цјелине „Откривања и скривања“ и „За водом животворном“. Књига доноси интимну, интроспективну лирику у којој се преплићу немир, тјескоба, страх и ишчекивање – универзална искуства савременог човјека.
Ауторка поручује да је насловна синтагма „лов на вјетар“ метафора непрестане потраге за личном истином и одговорима који су често недостижни.
„Ловац на вјетар“ је књига унутрашњих немира. Тјескоба, немир, страх, ишчекивања – стања представљена у књизи, одраз су одређених преживљених тренутака. У овој књизи нема скривања емоција, која су присутне у свакој пјесми и дате као на длану, читаоцу да их прихвати или оповргне. Битно ми је да људи разумију да постоји лирика ,у којој је емоција суштина, која је јасна, видљива и која може да се перципира без велике мисаоне конбинаторике“ казала је Илинчић.
Критичко читање указало је на меланхоличну атмосферу књиге, али и на њену унутрашњу мекоћу и филозофску димензију, која ову поезију чини блиском савременом читаоцу.
“Суштинско у овој књизи је тема осећања и то меланхоније која трансцендентира, тражи излаз из неке врсте унутрашње тескобе,али која се истовремено разлива на микрокосмос и макрокосмос. Један од термина који би прецизно описао књигу „Ловац на вјетар“ Славице Илинчић је “лирски ноар”. Чини ми се да би било успјешно направити аналогију са тим филмским жанром због укупне атмосфере, доминације мотива магле, сутона, сумрака, омаглице…У крајњем могло би се то доводити у везу са једним појмом “ хронотоп прага“ Михаила Бахтина, дакле то је та позиција рубна егзистенције и тражење прелаза у онострано, као да је књига у целости регулисана на тензији овострано – онострано искуство и тражење неке наде и слутње да се може изаћи из те тамности. Дакле, књига би била пут ка свјетлости,али уз предходну констатацију и признање да живимо у свијету таме. Књига има своју мекоћу у изразу, што је чини на једном нивоу проходном и тај осећај меланхоничности није далек савременом човјеку. Ја мислим да се из те позиције савремени читалац врло лако може идентификовати са субјектом ове поезије” појаснио је Милорад Дурутовић, књижевни критичар, указајући на значај збирке и њено мјесто у савременој поезији.
Завршни циклус пјесама уводи колективно памћење, снажне историјске и просторне референце, које дјелују као својеврсно упориште и оптимистички помак у односу на доминантни тон збирке.
“Завршни циклус ове књиге, тачније улазак у једну врсту историјских реминисценција, излазак из индивидуалне у колективну сферу, дјелује као нека врста отклона од укупне поетике. Ту је низ пјесама, уводна има назив „Црна Гора“, затим „Скадар – двапут покорени град”, једна врло дирљива пјесма којом се затвара књига. Потом ту је и пјесма „Уочи 12. маја“, значи да имамо некакве индикације везаности човјека за простор и за неку врсту сакрамента, који претходи искуству појединца. То би била можда и нека врста кључа или оптимистичке поруке ове књиге.Тај завршни циклус могао би неком логиком да буде и уводни циклус, али је преметнут, врло вјешто, на сами крај, да би се та тензичност одржала прије некаквог одговора који нам дјелује некако у кључу оптимистичке поетике или анторпологије, да то не своди искључиво на естецка питања“, појаснио је Дурутовић.
Милорад Дурутовић: „Ловац на вјетар“ – Лирски ноар Славице Илинчић
Одабране пјесме и предговор књижевног критичара Петра Арбутине читао је Михаило Перошевић а модерирала је пјесникиња Милица Бакрач.
Ауторку и присутне поздравила је Лиана Живковић, директорица Народне библиотеке „његош“.
Промоција збирке пјесама „Ловац на вјетар“ Славице Илинчић, дио је континуираних активности никсицке библиотеке, усмјерених на афирмацију савременог књижевног стваралаштва и приближавање поезије широј читалачкој публици.
Извор: РТНК
