Priznata matura u EU, porodična atmosfera i besplatno školovanje – to su glavni razlozi zbog kojih se deca, pa i iz Srbije i BiH, upisuju u Srpsku pravoslavnu gimnaziju u Zagrebu.
Velika moderna zgrada na Svetom Duhu u Zagrebu odmah upada u oči. Prema ulici je ograđena visokim zidom, okolina je lepo uređena. U njoj je smeštena Srpska pravoslavna opća gimnazija „Kantakuzina Katarina Branković“, privatna škola s pravom javnosti.
„Ponosni smo na naš prostor, to je jedno od modernijih zagrebačkih prosvetnih zdanja“, napominje direktor škole, protojerej stavrofor Slobodan Lalić ulazeći u zbornicu.
U poseti gimnaziji je grupa vaspitačica iz Novog Sada, koja u Zagrebu obilazi razne prosvetne ustanove, pa tako i ovu školu.
Među njima je i Maja, majka jedne bivše učenice. Puna je hvale za osoblje i organizaciju škole i kaže da je njena ćerka prošle godine ovde maturirala.
„Prvu godinu gimnazije je završila u Novom Sadu, a onda je sama pronašla ovu gimnaziju i to joj je bio izazov. Htela je nešto novo, drugačije, a i samim tim mogućnost sticanja svedočanstva Evropske unije. Odavde je otišla u EU na studije“, priča Maja.
Osim prednosti priznanja zagrebačke mature u celoj EU, ona ističe i to da su školovanje, hrana i smeštaj bili potpuno besplatni – sve troškove snosi Srpska pravoslavna crkva. A hvali i individualni pristup učenicima, porodičnu atmosferu i srdačnost nastavnog i drugog osoblja škole.
Jedna od retkih škola nazvanih po ženi
Direktor Lalić ističe da je ova škola posebna po još nečemu: „Moji su učenici prije par godina vršili jedno istraživanje pa su utvrdili da u stvari manje od dva odsto škola u Hrvatskoj nosi ime po ženi.“
Kantakuzina Katarina Branković, koja je živela u 15. veku, bila je ćerka srpskog despota Brankovića, oženjenog jednom grčkom princezom. Odatle i naziv Kantakuzina. Ona je bila udata za grofa Ulriha Celjskog, koji je imao imanja u Hrvatskoj, a pripadao mu je i zagrebački Gradec.
Grofica Celjska je dala doprinos pisanoj reči, tako što je za nju u Varaždinu prepisana važna bogoslužna knjiga „Apostol“, koja se danas smatra najstarijom sačuvanom ćiriličnom knjigom u Hrvatskoj.
Ova gimnazija ukupno ima nešto više od 80 učenika, od kojih više od polovine nije iz Zagreba. Oni su smešteni u đačkim domovima. Direktor Lalić, poreklom iz Pakraca, kaže da imaju učenike iz svih krajeva Hrvatske, ali i desetak njih iz Srbije i BiH.
Ističe da ima i učenika koji bi u stvari pripadali nekim drugim manjinskim grupama: „To je u stvari tako od samog početka, tako da smo imali dece s različitim državljanstvima: SAD, Mađarske, Rusije, Ukrajine, Rumunije, Srbije, BiH.“
Plate nastavnika, kao i u drugim školama, finansira hrvatsko Ministarstvo obrazovanja.
„Nemamo problem kod nastave istorije“
Gimnazija je počela s radom 2005. Direktor protojerej stavrofor Slobodan Lalić nije bio otpočetka uključen, ali kaže: „Znam da se od samog početka u Ministarstvu obrazovanja RH nailazilo na otvorena vrata za realizaciju te ideje.“
„Naravno, morali su se pronaći modeli kroz koje bi se to moglo ostvariti jer zaista se radilo o specifičnoj ustanovi i za prostor Hrvatske, ali i za nas kao crkve. Iako Srpska pravoslavna crkva ima vekovno iskustvo s organizovanjem drugih oblika nastave kao što je bogoslovija, ovde je to bio jedinstven slučaj da škola treba da radi po državnom programu.“
Škola radi po planu i programu Hrvatske, po takozvanom „modelu A“, što znači da ima pravo da uvrsti dodatne sadržaje u vezi sa srpskim jezikom, istorijom i kulturom u okviru nastave geografije, istorije te likovne i muzičke umetnosti.
Protojerej Lalić kaže da ga i kolege i novinari često pitaju imaju li problema s predavanjem novije istorije.
„Ne bih rekao da imamo neki problem. Ali to je za nastavnika zaista izazov. Jer je to dosta nastavnih sati koje možemo dodati, a s druge strane moramo ispuniti redovni plan i program i pripremiti učenike za maturu.“
„Imamo izvrsne nastavnike, pa tako i iz istorije i geografije, koji te činjenice, istine i događaje na jedan zaista dobar način interpretiraju našim učenicima. I oni ih sagledavaju na potpuno zreo način.“
A s druge strane ih tim informacijama i znanjima obogate do mere da svake godine imamo učenike koji iz istorije i geografije učestvuju na državnim takmičenjima. To je veliki uspeh s obzirom da se radi o grupi od 80, 85 učenika“, dodaje direktor.
Incidenata sve manje
Budući da je osnivač gimnazije Srpska pravoslavna crkva, veronauka je obavezan. „Imamo jedan sat veronauke sedmično. Svi učenici ga pohađaju i rekao bih da je čak i omiljen. To je predmet koji katkad ima i dodatnu slobodu, kod kojeg učenici mogu razmišljati o određenim temama koje se tiču života i njihovog odrastanja“, napominje direktor gimnazije.
A na pitanje kuda učenici odlaze na studije nakon završetka škole, odgovara: „Ako bih rekao da na primer dvadesetak učenika maturira ove godine, njih dvoje bi otprilike upisalo studije u Srbiji. To su uglavnom Beograd i Novi Sad. No učenici se većinom po završetku škole upisuju na fakultete u Zagrebu ili Rijeci, a jedan manji broj odlazi na studije u inozemstvo, ponekad u Austriju, Englesku, skandinavske zemlje.“
Povremeno su se u medijima pojavljivali napisi o napadima koje su učenice i učenici ove škole doživljavali zbog svog porekla i vere. Recimo 2015. kada ih je grupa vršnjaka iz susedne škole gađala kamenicama. Jedno vreme je školu čuvala i policija.
„Znalo je biti problema, naročito u javnom prevozu. Bilo je nekih prozivki na nacionalnoj, ali i na verskoj osnovi“, kaže direktor Lalić. „Hvala Bogu, to je sad značajno manje nego što je pre bilo. Ranijih godina je bilo čestih slučajeva. Ali mislim da će toga s vremenom biti sve manje.“
Izvor: Dojče vele
