Тешко је одолети паралелама са данашњим, презасићеним Западом, за чији комфоран живот треба у прокси ратовима да гину Украјинци, Тајванци, Авганистанци, Албанци и други, и који је од своје декаденције чак направио идеологију коју настоји наметнути несрећним народима под својим јармом
Нагли пораст интересовања за Римско царство један је од пратећих феномена који закономерно коинцидира са сваком озбиљнијом политичком кризом у Америци и на Западу. Недавно се тај тренд прелио и на друштвене мреже где западне жене масовно каче објаве у којима се чуде опсесији коју њихови мушки партнери исказују за Римско царство и његову историју.
„Зашто мушкарци сваки дан размишљају о Римском царству?“, назив је виралне објаве на ТикТоку која је нагнала на хиљаде жена да се исповеде пред камерама својих мобилних телефона о томе како њихови мужеви и момци проводе нездраву количину времена размишљајући и изучавајући историју царства које је нестало пре скоро две хиљаде година.
Овај римофилни тренд је на мрежама узео маха у толикој мери да је чак и „Њујорк тајмс“ недавно био принуђен да објави чланак посвећен одгонетању мистерије магнетне привлачности које Римско царство има на савремене Американце.
Један од саговорника у чланку, Џудит Халет, професор класичних студија на Универзитету Мериленд, сматра да је узрок интересовања за Римско царство и античку културу криза мушкости која влада у данашњим западним друштвима.
Кастрирани западни мушкарци, са свих страна притиснути me too покретом и феминистичким проповедима о „токсичном маскулинитету“, проналазе инспирацију и утеху у патријархалном друштвеном уређењу старог Рима и визијама славних римских легија, империјалних орлова и крвавих гладијаторских битака које им значајно дижу ниво тестостерона.
Она сматра да је у питању поједностављена, измаштана слика Римског царства која је углавном производ недостатка класичног образовања и превеликог ослањања на популарну културу.
Филмови попут „Гладијатора“ и серије попут „Рима“ и „Спартака“ створили су мужевну и херојску слику старог Рима у којој искључиво доминирају узбудљиве битке прса у прса и освајачки ратови.
Има, додуше, и много оних који у интересовању за судбину Римског царства виде одраз опште анксиозности због свеукупног стања у коме се тренутно налазе Сједињене Америчке Државе и читаво западно друштво.
Американци су се одувек угледали на стари Рим, препознајући у његовој политичкој прагматичности, организационим способностима и милитаризму главне разлоге и сопственог историјског успона, док су раздобље своје глобалне војно-економске доминације након Другог светског рата крстили као Pax Americana нескривено алудирајући на Pax Romana, термин који је први увео у употребу чувени британски историчар Едвард Гибон, да би описао двовековни период највећег просперитета римске државе.
Сада када је, из мноштва економских, друштвених, политичких и чисто духовних разлога, осећај неумитног америчког (читај западног) пада постао свеприсутан, бројни историчари, социолози, политиколози и други научници из области друштвених наука окрећу се изучавању лекција из времена пропасти Римског царства како би, из грешака империјалних претходника, пронашли излазак из актуелног ћорсокака.
„Њујорк тајмс“: Америка личи на Римско царство пред пад
Постао је обичај да баш „Њујорк тајмс“, као (не)званично гласило либералне глобалистичке плутократије, на сваких неколико година објављује забринуте есеје и коментаре у којима се упоређује стање данашње Америке и последњих неколико деценија пред пад Римског царства 476. године.
У најсвежијој анализи тог типа, Џон Рапли, аутор запажене студије „Зашто Империја пропадају: Рим, Америка и будућност Запада“, помало невољно констатује да САД можда јесу у кризи и незадрживом опадању, али да то не мора нужно да значи да је пропаст неминовна.
Раплијев рецепт за одржавање америчке моћи на релативно високом нивоу јесте у прећутном прихватању измењене глобалне реалности (нарочито у економској сфери) и у избегавању упадања у тзв. Тукидидову замку, односно у избегавању отвореног војног сукоба са највећим изазивачем Кином, која тренутно ужива предност и у демографским, економским и технолошким капацитетима.
По Раплију, главни разлози за пропаст Римског царства јесу управо војни авантуризам у прескупим и неуспешним походима, превелика бирократизација државног апарата и немогућност да робовласнички систем у привреди трансформишу у ефикасније начине обраде земљишта и производње.
Различити историчари у узроке пропасти Царства убрајају и слабљење расне чистоте Римљања, који су се измешали са другим народима, утицај хришћанства, које је ослабило некадашњу борбеност Римљана, пропадање републиканског уређења и увођење отворене диктатуре у време домината, за коју грађани више нису били спремни да жртвују животе.
Такође, не треба занемарити ни непријатну чињеницу да је римску војску у тренутку Одоакаровог упада чинило мање од 1% Латина, а да су војевање обављали плаћеници из покорених провинција који нису били превише мотивисани да се супротставе варварским племенима.
Римски младићи из племенитих породица су, како преносе поједини историчари из позног периода, радије себи одсецали прсте како не би били способни за војну службу, трошећи своје време и новац искључиво на посматање гладијаторских борби, преждеравање и бисексуалне оргије, због чега су им тела била толико омлитавела да, како наводи писац Колумела, „смрт не изазива готово никакву промену на њима“.
Тешко је одолети паралелама са данашњим, презасићеним Западом, за чији комфоран живот треба у прокси ратовима да гину Украјинци, Тајванци, Авганистанци, Албанци и други, и који је од своје декаденције чак направио идеологију коју настоји наметнути несрећним народима под својим јармом.
Оно што, међутим, намерно или случајно прећуткује већина америчких интелектуалаца који пишу и коментаришу на ову тему јесте да, иако је у петом веку пропало Западно римско царство, Источно римско царство је, после поделе и званичног разлаза 395. године, наставило да постоји још добрих хиљаду година. После првог Рима дошао је други Рим (Константинопољ), а затим и трећи (Москва).
Светло се можда угасило на Западу, као што се и данас очигледно убрзано гаси, али је наставило, у измењеном облику, да сија на Истоку, чувајући кроз Средњи век све до ренесансе најбоље тековине римске цивилизације, попут римског права, архитектуре и грчко-римске културе.
У том погледу, као духовна деца Византије и древни народ који живи на територији која је дала најмање 16 римских императора, ми Срби немамо никаквог разлога да сумњамо у ону тезу о историји која се стално понавља.
Марко Танасковић
Извор: РТ.рс
