Пише: Ахмади Аријан
У Техеран сам се преселио из Ахваза, мог родног, ратом разореног града на југу крајем 1990-их да бих студирао машинство на колеџу, гајећи у себи тајни сан да постанем писац. Задао сам себи мисију да упознам истакнуте иранске писце, а већина их је живела у Техерану, и прикупим од њих савете, трикове, пречице, било шта што ће ми помоћи да се попнем уз лествицу књижевног успеха. Неки су ме охрабривали да се пробијем на странице реформистичких новина, где су се одвијале све књижевне расправе у Ирану пре интернета. Неколицина ми је дала списак књига за читање на којима су често били и њихови наслови. Други су ме позивали у своје кругове, налазећи у мени потенцијал за новог сарадника. Међутим, скоро сви су ме подстицали да, пажљиво и више пута, прочитам роман Слепа сова Садека Хедајата из 1936. године.
Била је то изненађујућа препорука за младог писца у успону. Слепа сова, написана на фарсију, првобитно је објављена као самиздат у Мумбају (тадашњем Бомбају) у свега 50 примерака, фотокопираних и спојених хефталицом. То дело није баш врхунац књижевног заната. Има необичну, лавиринтску структуру и низ једнодимензионалних ликова. Прича у књизи у чијем је средишту делирични монолог опијумског зависника који осликава пернице, у суштини је двосмислена и више се чита као дуга песма у прози него као роман. Али писци са којима сам се сусретао вероватно нису придавали значаја тим детаљима, јер важност овог кратког романа далеко превазилази питања заната.
Упркос покушајима неколико иранских влада у прошлом веку да забране и цензуришу његов рад, Хедајатов дух и даље снажно прожима иранску књижевност
Ниједан други текст није пружио тако невероватан замах машти Иранаца. Слепа сова предмет је небројених студија, тумачења, обрада и контроверзи. Бројни значајни књижевни теоретичари и критичари писали су о тој књизи, а неколико писаца је саставило читава дела као реакцију на њу. Реза Барахени, вероватно најистакнутији књижевни критичар прошлог века у Ирану, поклонио се пред Слепом совом. „То није књига која се поново чита“, написао је, „већ књига која се поново исписује, јер је њена гравитација толико снажна да се у њеној орбити сви наши критички алати тупе“. Упркос покушајима неколико иранских влада у прошлом веку да забране и цензуришу његов рад, Хедајатов дух и даље снажно прожима иранску књижевност.
Зачарани кругови из којих нема изласка: „Београдско петокњижје“ Игора Маројевића (први дио)
Хедајат је пронашао ентузијастичне читаоце у Француској, где је и проживео неколико година, али је остао дословно непознат англофоном свету, посебно у Северној Америци. То може делимично да се објасни и естетиком. Слепа сова, као и многа друга Хедајатова дела, веома су европска, под утицајем писаца којима се дивио попут Франца Кафке, Антона Чехова и Жан-Пола Сартра.
А опет, да би се боље разумео Иран, Слепа сова је управо књига коју ваља пажљиво ишчитати. „Да би се разумео Путин, потребно је прочитати Достојевског“, чувена је изјава Хенрија Кисинџера, а није потребно сагласити се са његовом политиком да би се препознала мудрост у оваквом закључку. Ако би требало да изнесем сличан став о Ирану, тешко би било пронаћи бољег парњака Достојевском од Садека Хедајата. Иран је већ вековима заглављен у точку самољубља и самомржње, а ту контрадикцију ништа не приказује боље од Слепе сове.
***
Први део романа одвија се у фиктивном граду Реју. Приповедач се представља као осредњи сликар који је цео живот провео сликајући исту слику, чемпрес крај потока. Старац седи крај дрвета, „умотан у огртач попут индијског јогија“, а витка млада жена нуди му лотос. То је идилични призор, нетакнути простор, индоирански рај: чемпрес је свето дрво у зороастризму, а сеча кашмарског чемпреса од стране муслиманских освајача симболично означава крај древне Персије. Лотоси се односе на Анахиту, богињу воде у персијској митологији; овај цвет уживао је посебан статус у древној Персији, судећи према његовој бројности на зидовима Персеполиса.
Једног дана се погрбљени старац, који подсећа на фигуру на слици, појављује код приповедача на прагу и тврди да му је стриц. Да би га послужио, приповедач се пење на мердевине да дохвати врч са вином који је стајао на највишој полици од дана када је рођен. Иза врча је рупа у зиду; кроз њу он кришом види младу жену налик анђелу која пружа лотос, баш као на слици коју је сликао целог живота.
И овлашни поглед на њу био је довољан сликару да се заљуби. Он потом месецима лута наоколо, попут лудака, у потрази за било каквим трагом жене, али на крају схвата да је никада неће пронаћи. И баш када је приповедач изгубио сваку наду, при повратку кући једне кишне вечери затиче је како седи на степеништу. Она уђе унутра за њим. Делује болесно, на ивици саме смрти. Да би је повратио, сликар скида врч и улије јој мало вина у уста. Вино је, сазнаћемо касније, отровано. Тело жене се хлади.
Сликар проводи сате и сате цртајући скице леша, а потом тело комада, слаже делове у кофер и сахрањује га уз помоћ старца који седи под чемпресом. Док копају, проналазе осликани земљани врч велик управо колико и кофер. Када сликар код куће очисти прашину са врча, појављује се слика: нацртано лице младе жене. Он потом попуши сав преостали опијум и изгуби свест. Буди се у другачијем свету.
У другој половини књиге је први део изобличен. Ликови и окружење су исти, осим што су много ружнији и потреснији. Сликар је сада „погрбљени старац седе косе, празног погледа и слатких усана“. И даље смо у граду Реју, али у његовој исламизираној верзији, са џамијама свуда наоколо. Испред месаре у близини места где живи сликар, улични продавац, повијен и изборан, поставља тезгу. Продаје украсне ситнице, међу њима и „глазиран, земљани врч“, а петком увече учи Куран. Сликар сад има жену која појавом подсећа на етеричну жену, с тим што јој је у сваком другом погледу сушта супротност. Она старог сликара вара са сваким у крају; сликар своју жену назива „дрољом“.
Једног дана, да би дануо душом од свог јада, приповедач оде у шетњу ван града. Седне крај потока, под чемпрес. Млада девојка, веома слична младоликој верзији његове жене, искочи из жбуња, прошета поред и ишчили. Потом, док му се здравље погоршава, он све своје време проводи у замраченој соби, окружен сенкама, пролазећи кроз преображај. „У том часу изгледао сам као сова, али су ми се хукови грушали у грлу и избацивао сам их из себе као испљувке пуне крви… Моја сенка на зиду изгледала је баш као сова, док нагнута нада мном пажљиво чита све што пишем“.
У персијској култури сова не представља мудрост, него њено присуство наговештава катастрофу. Пошто види да му се сенка преобразила у сову, сликар се одлучује да убије „дрољу“. Облачи се као стари улични продавац, лаћа се секире, улази у собу своје жене и удара је њоме. Кад она издахне, он прсне у грохотан смех. „Био је то шупаљ смех, заглављен у мом грлу, а извирао је из некаквог понора – постао сам онај чудни старац, продавац тричарија“.
Круг уништења је затворен. У првом делу сликар не успева да сачува пролазни призор раја, чемпрес, поток и младу жену. Дрогира се до самозаборава и буди се на месту које је практично гробље које окружује месару. У покушајима да побегне од таквог живота, постаје старац који учи Куран, човек којег највише презире.
***
Док сам био тинејџер у Ирану, Слепа сова била је неприкосновено забрањивана књига, један од оних неколико романа забрањиваних и пре и после револуције, иако је била доступна у илегално штампаним примерцима. Најбоља места за лов на забрањене књиге биле су полице других људи, али је ову било тешко наћи чак и тамо. Често је била завучена на највише полице, скривена иза других томова, посебно у домовима породица где су деца сматрана довољно одраслом да читају, али још недовољно да би усвојили значење књиге.
Никшић: Представљен Лексикон књижевних појмова, прва публикација те врсте у Црној Гори
Слепу сову пратила је и застрашујућа репутација: била је то књига спремна да наведе читаоца на самоубиство. Кружиле су урбане легенде о овом или оном младићу или девојци који су је прочитали, па су запали у неподношљив егзистенцијални ужас и потом себи одузели живот. Друга репутација која ју је пратила била је да је порнографска, као, то је прича у којој жена вара мужа и спава са сваким мушкарцем у граду.
Коначно сам се дочепао једног примерка у старијим разредима средње школе. Мора да сам је купио од уличног књижара на булевару Надери у Ахвазу, од човека који ме знао као клинца спремног да плати добре паре за забрањене књиге. Он је касније прилично ризиковао продајући ми Децу поноћи Салмана Руждија која је, после фетве, била један од најопаснијих књижевних производа у Ирану.
Када сам први пут читао Слепу сову био сам потпуно разочаран. Нисам могао да је ухватим ни за главу, ни за реп. Сувише је она збуњивала да би уопште изазивала самоубилачке мисли. Само неки тип који се бескрајно жали на то да му је жена курва.
Верујем да су чак и старији, префињенији читаоци слично реаговали. Слепа сова је крајње густо штиво, бременито метафорама, шифрама и симболима. У себи носи широки спектар Хедајатових интересовања, међу којима су древна Персија, прве религије на простору Ирана, ирански фолклор, магија и окултно, као и Вилијам Фокнер и Вирџинија Вулф, Карл Јунг и Ото Ранк, хорор књижевност и експресионистички филм. Неки пасуси делују као снови, неки као делиријум. „Можда ми се, откако сам пресекао све везе са светом живих“, каже приповедач, „старе успомене поново појављују пред очима – прошлост, будућност, сат, дан, месец, година, све ми је то једно те исто“. Он је ускраћен и за друштво живих и за спокој смрти, он је изгубљена, делирична душа која не успева да се било где усидри.
У Слепој сови безимени приповедач, сликар, своју собу описује задасима у њој: „Мирис зноја, мирис древних болести, задах уста и ногу, оштар смрад урина, смрад устајалог уља, труле сламе, загорелих јаја, мирис прженог лука, кувања, мирис бебећих подригивања и цуцли, мириси собе дечака који само што је зашао у пубертет…“ И наставља даље, сецира свеприсутан смрад. У граду сликар такође примећује задах тела у распадању, смећа, крви што дотиче из месаре.
Сам Хедајат имао је осетљив нос. Према њему, најодвратнија ствар у вези са животом у Ирану био је свепрожимајући смрад. У писмима Иран повремено назива „Гандистаном“ (Смрдистаном), а свој живот „гох-алуд“ (усран). У једном писму је Иран описан као „најпрљавија клозетска рупа на свету“. Када је фотокопирао рукопис Слепе сове и објавио првих 50 примерака 1936. године у Индији толико је био згађен својом домовином и књижевним круговима да је понављао да је на унутрашњој страни корица написао: „Није за продају и дистрибуцију у Ирану“.
Али доста бисте се помучили да пронађете некога ко је волео Иран, макар одређену верзију те земље, више од Хедајата. У истој збирци писама и других списа у којима је забележена његова омраза постоји и обиље нежних коментара о домовини. „Ова мала земља је све што имамо на свету“, пише у једном писму. Провео је године учећи пахлави, језик преисламског Ирана, и превео је неколико кључних текстова са пахлавија на савремени фарси. Прикупљао је народне песме за Сокан, ирански књижевни часопис, и блиско је сарађивао са француским оријенталистом Анријем Масеом, специјализованим за иранску књижевност и историју.
„Не знам какав је идиот без укуса, и у која преисторијска доба, саградио ову кућу“, пише приповедач у Слепој сови. „Кад зажмурим, не само да и даље видим све њене кутке и пукотине, него осећам и њену тежину на својим раменима“.
Према Хедајату, два велика историјска периода непрестано се прожимају: преисламски свет, који је обожавао, и Иран након што су Арапи превладали, који је презирао. Овакво осећање је уобичајено у Ирану, а Слепа сова је текст у ком се то савршено осликава, не само у темама и историјским референцама, него и у њеној структури. Књига је путовање од самољубља до самомржње.
„У животу постоје ране“, каже се на почетку књиге, „које се полако, попут термита, увуку у усамљену душу и изједу је“. Он борави у тој рани, копа по загнојеном, зараженом ткиву, испитује јој упаљене ивице и мирно нас извештава о томе. Како књига одмиче, постаје јасно да је та рана један од наших идентитета, део самоспознаје. Хедајат је био спреман да формулише питање које га је мучило целог живота: шта то значи бити рођен и сазревати у овом конкретном времему и географском простору, кад је сва слава изгубљена и није преостало ништа сем мрака и безизлаза? Другим речима, шта је значило бити Иранац у 20. веку?
***
Слепа сова је најбољи пример онога што Ролан Барт назива отвореним текстом: неконвенционалан, експериментални наратив који ангажује читаоца као коаутора, активно га укључујући у проналажење смисла. Књига је подједнако читана и као слављење смрти и као афирмација живота, и као медитација о модерном Ирану и о древној Персији, и као оснаживање сексизма и као пример квир књижевности. Текст је довољно еласичан да прихвати ова наизглед контрадикторна тумачења.
А опет, ниједан аналитички оквир не пружа до краја задовољавајући резултат. Без обзира на угао, роман се опире и увек пробија наметнута ограничења. У том погледу Хедајатово дело подсећа на дела једног од његових омиљених писаца, Франца Кафке: привидна једноставност која упорно одбија да буде сведена на једно, кохерентно тумачење.
Поштено је рећи и да ниједна књига није била интензивније тумачена или критикована у Ирану од Слепе сове. Суштински амбивалентан наратив у њој, са чудним ликовима који проживљавају драматичне преображаје, заједно са сликовитошћу и поетском прозом, књигу је претворио у изразито плодно тло за књижевне анализе. Критички приступи обухватају широки спектар. Један критичар применио је јунговски оквир, нудећи митолошко читање романа као испитивање структуре колективног несвесног. Други је усвојио симболистички приступ, рашчлањујући роман на конститутивне чиниоце, пратећи сваки од њих све до знакова и симбола иранске културе и историје. Реза Барахени се у Поновном писању Слепе сове фокусира на име приповедачеве мајке, Бугам Даси, и нашироко приступа дељењу те речи да би устврдио да је тај лик хермафродит и да су, самим тим, то и сви остали ликови у роману, чиме Слепа сова постаје више квир и открива да су сексуалне политике далеко флуидније него што се испрва чине.
Жал за преисламским Ираном постојао је дуго пре Хедајата, а остао је и данас јак. Писци бестселера из области популарне социологије у Ирану опседнути су тиме да схвате шта се догодило са земљом, како је заостала. То су махом квазиакадемски, донкихотовски походи за изгубљеним идентитетом какав можда никада није ни постојао. Али тамо где су други видели потенцијална решења, позивањем на усвајање политичког система инспирисаног древним временима, предлозима да се земља јаче ослони на Запад или просто су оптимистично зазивали величину иранске нације и њен народ, Хедајат је остао непоколебљив у свом песимизму. Његов приказ овог слома цивилизације окончава се у потпуном ћорсокаку.
У животу постоје ране које се, попут термита, полако увуку у усамљену душу и изједу је
Нема ни трачка наде; мрак у Хедајатовом делу и мисли је застрашујуће неограничен. Није видео начина да се прошлост врати, а упркос свом дубоком дивљењу према европској култури, а можда и баш због тога, није гајио никакве илузије о Западу као спаситељу. Као мислилац је био на врхунцу у периоду између два светска рата и изблиза је пратио успон нацизма.
Хедајат је један од својих најбољих есеја написао као дуги предговор свом преводу Кафкине приче „У кажњеничкој колонији“, објављене 1919. године. У том есеју је жалио и исмевао Европљане јер игноришу најпроницљивијег посматрача њиховог месечарења у катастрофу. Његов став, који је артикулисао кроз фикцију, био је да је спасење немогуће. Запад, Исток и прошлост једнако су проклети, а једини реалистичан поглед на свет је бескомпромисни песимизам.
Ранко Рајковић: Сушена кобасица, књижевност, фашизам и рецепт
У малој, скромној соби у Паризу 1951. године запушио је све рупе у зидовима памуком, отворио је довод гаса и легао на под поред поцепаних рукописа два своја последња романа. По свему судећи, Хедајат се убио јер није могао да поднесе своју свакодневицу. Непрестано се жалио на послове које је морао да ради, на чињеницу да никада није зарађивао довољно и да је морао да живи у малој соби куће својих родитеља. Сваки излазак на улицу му се гадио. Када се убио, било је то као да је друштво починило злочин. Ето га, несумњиви књижевни геније, први ирански писац који је стекао име у светским оквирима и привукао мноштво обожавалаца, међу којима су и познате личности, а убио се јер није могао да плати чак ни своје рачуне. Његово самоубиство било је колективно убиство у ком је иранска јавност била тихи саучесник.
Људи који су га пронашли приметили су неодређени осмех на његовим уснама. У џепу му је био новац потребан за сахрану и кратка порука: „Видимо се са оне стране“, написао је. „Одлазим и сламам вам срца. То је то“.
***
Временом је Хедајет постао својеврсно божанство. Неки писци ишли су дотле да су саградили целе романе под сводовима архитектуре његове душе. Убиствена љубав (1999) Мохамеда Бахарлуа, на пример, приповеда причу о писцу који пада, ломи руку и, у измаглици бола и лекова против болова, прелази у свет Слепе сове. Модерни Техеран, у свом делиријуму, и даље има коњске запреге, погрбљени старац ту телали своје ситнице, а жена му се указује као неразлучива од жене са слике. Чак и речи у њему подражавају говор Хедајатових ликова. Како роман одмиче, тако свет Слепе сове постепено обавија, а на крају и прождире, свет писца у болници.
У роману Покривена огледала (1992) Хоушанга Голширија средовечни писац на европској турнеји добија анонимна писамца у којима се спомињу личне епизоде из његовог детињства. Испоставља се да те поруке стижу од Санам, његове неостварене прве љубави, која га прати из града у град. Баш као што Хедајатов приповедач настоји да одржи нестално присуство етеричне жене преко њене слике, тако је Голширијев протагониста провео живот у уписивању те недостижне жене у своје књиге не би ли је одржао у животу.
Абас Маруфи у Фарадовом телу (1998) поступа дрскије. Он доводи у питање апсолутни, платонски свет Слепе сове са њеном оштром бинарном поделом и предодређеним проклетством тиме што омогућава ућутканој жени да проговори. Маруфи пушта да она исприча своју причу, од детињства до сусрета са сликаром, уписујући је поново у свет из које ју је Хедајет избрисао.
Прва реченица Слепе сове – „У животу постоје ране које се, попут термита, полако увуку у усамљену душу и изједу је“ – постала је мим на друштвеним мрежама, а ликови из романа ушли су у свакодневне разговоре у савременом Ирану. Есеји, приче и блогови у којима се анализира Слепа сова или ступају у расправе са њом, и даље се увелико објављују, а док ситуација у Ирану постаје све нестабилнија, глас Хедајатовог приповедача постаје страшно важан.
Ништа Хедајата не би више ужаснуло од тога да постане патријархална личност, а управо се то догодило: постао је надмоћно биће са којим писци непрестано воде своје едиповске битке, било да желе да га надмаше, размонтирају или га убију. Слепа сова баца дугачку сенку. И све док иранско друштво остане заробљено у својим безбројним нерешеним историјским противречностима, та сенка ће и даље бити ту.
Извор: Глиф
