Летимичан поглед на дневну штампу откриће вам да у Црној Гори има Црногораца, Срба, Бошњака, Алабанаца, Муслимана, Хрвата, грађанских и невладаних активиста, да међу набројаним има екстремиста, да приде томе има и фашиста и антифашиста и фундаменталиста. На космополите нећете наићи. У Црној Гори нема космополитизма. Наша је држава или премлада или претијесна за космополитизам. Старије генерације политичара рекле би да космополитизам код нас није заживио.
Пише: РАНКО РАЈКОВИЋ
Из дневне штампе ћете такође примијетити да број људи који државу схватају као нешто исувише лично, те стога имају потребу да се о држави свакодневно оглашавају постаје све већи и већи. Готово да је немогуће наћи човјека у Црној Гори који се о Црној Гори није изјаснио, на нечему јој замјерио, дао јој неки савјет, забринуо се за њену судбину. Уочићете да расте и број петиција које се потписују за заштиту државе, за повратак државе на прави пут, за освјешћивање државе у задњи час…
Уколико на ове веома учестале појаве одговорите реченицом: „Ја сам грађанин свијета“ очекујте нападе са свих страна. Постаћете непријатељ малтене свим народима и етничким групама унутар државе. Замјериће вам или да неозбиљно схватате ситуацију у којој се налази држава или да затварате очи пред конкретним стварима или да бјежите од друштвене одговорности.
Због тога се с правом запитате што се то дешава у држави и политици када је у њој космополитизам непожељан.
У Црној Гори се на првом мјесту од појединца захтијева национално изјашњавање а потом национално усклађивање са осталим изјашњеницима да би се та вишестепена усклађеност представила као услов за опстанак државе.
О једнаким људским правима као врхунском циљу државе се не говори. Kосмополитска убеђења су неважна. Најбитније је да се држава декларише као мултиккултурално друштво. Појединац нам није битан као појединац, већ као дио неке од заједница које држава калупи и усклађује према својим мултикултуралним начелима.
На тај начин третирани појединци се скупљају и претварају у политичке ројеве који зује и зује и зује око матице о себи и о својим усклађеностима. Преко њих друштво се засипа сваковрсним паролама и фразама које попут досадних комараца настављају да зује држави око главе. Од тога се немогуће заштити. Због тих зујећих видљивих и невидљивих политичких напасти сви у држави више воле да се чешу онамо гдје их сврби него да у космополитском духу кажу: „Ја сам одавно превазишао мултикултурализам. Мени су сви људи браћа“.
Чак и пословица да они који много зује дају мало меда, прије ће се у Црној Гори доживјети као ремећење међунационалног склада него као мудрост.
Црној Гори недостаје космополитског духа да схвати и ове и многе друге очигледне ствари и друштвене феномене.
Имамо муке с људима, имамо муке с државом, имамо муке с временом у коме се и најмање друштвене промјене доимају судбинским и историјским.
Не схватамо да на исти начин као што људи живе у људском окружењу тако и државе живе у државном окружењу.
Нема државе у нашем окружењу која се дрзнула да нам нешто лоше уради што ми већ нијесмо, по својим унутрашњим нагонима, сами себи урадили. Нико нас са стране није оружано напао. Нико нам није забранио приступ у своју државу. Нико није тражио да се искључимо из међународних организација и институција. Нико нам није увео забране, санкције… Нема држава које се не солидаришу са нама и у добру и у злу.
Kад је већ тако чему онда толика брига за статус, суверенитет и положај Црне Горе на међународном плану.
Ако знамо да нам се ништа не дешава на унутрашњем плану мимо онога што представља стварни одраз збивања чији смо ми сами и виновници и протагонисти чему онда прича о дубокој кризи државе изазване споља.
И на крају што уопште да радимо са силним бригама, замјеркама, манама, опасностима које у име државе у самој држави свакодневно препознајемо?
Да их читамо и безразложно понављамо из дана у дан.
Постоји ли начиин да се свих тих безразложности безболно ослободимо?
Kао прво једни другима не требамо сервирати преобилне оброке из политике и историје. Kао мали народ немамо ми ни стомак ни желудац за то.
Kао друго ни држави ни грађанима нијесу потребне запете пушке из којих ће се сваки час пуцати и димити у славу државе и њене одбране.
Ако већ улажемо велики труд пропагирајући оно до чега нам је у држави много стало, зашто истовремено улажемо још већи труд у објашњавању потенцијалних опасности и куђењу оних до којих нам није нимало стало?
Kад већ размишљамо о држави, зашто нам није у фокусу наш народ, наше шансе за напредак, наш просперитет, већ слике неких наших имагинарних непријатеља које нам одузимају вријеме, слабе снагу и вољу да се нечему паметнијем посветимо.
Мислим да нам се све набројано дешава зато што смо као друштво лишени космоплитизма.
Уколико би космополите дефинисали као људе који су отворени према животу, који живот промишљају у његовој суштини, који теже успостављању хуманости не обазирући се на то у којој држави свој живот живе, онда би могли рећи да Црна Гора има неопростиво мали број космополита. И када се такви људи космополите појаве, на њих се обруше са свих страна. Ни држава ни народ их једноставно не подносе. Црној Гори је космополитизам стран.
