Дискурс о дискусима
Не, ово није чланак о патологији кичменог стуба црногорског друштва. Повод који овај порталски чланак чини „ишчашеним“ је стање у Институту „др Симо Милошевић“ у Игалу. Дискурс о дискусима посвећен је стању у овој гласовитој здравственој установи, која своју некадашњу интернационалну репутацију дугује, између осталог, и успјешном лијечењу дискуса. У међувремену, лијечилиште је и само обољело од дископатије и потребна му је финансијска ињекција, и, прије свега, добар менаџмент за његово пословно усправљање и постављање на ноге. У срећним временима, која су некако увијек иза нас, Институт је постављао људе на ноге, сређивао им кичму и због тога је био кичма здравственог система у Црној Гори, али и претеча једне од јединица црногорског државног универзитета. Ових дана чули су се болни вапаји запослених у Институту, вапаји за помоћ, подршку, пажњу… Радницима се дугују три плате, покретани су протести, организоване петиције… У знак оправданог револта, око 40 физиотерапеута је пошло на боловање, али упркос томе, пацијенти не трпе.
Нарочито они из скандинавских земаља, чији буџетски суфицит им омогућава да утону у сан и током благотворних терапеутских третмана. То говори да су Скандинавци изузетно задовољни знањем, стручношћу и посвећеним приступом љекара и медицинског особља. У то су се увјерили и бројни пацијенти који су користили услугу кабинета за Аферезу, јединог у региону, а којем у овом тренутку, поврх свега, очајнички недостају филтери! Али, чији потпис стоји на пресуди или (намјерно) погрешној дијагнози да је Институт „Др Симо Милошевић“ осуђен на пропадање?
Чекајући одговор на ово питање, ваља подсјетити да је Институт и научно-истраживачка институција, са једним доктором наука који, осим што се хрве са наведеним проблемима, још увијек не може да стекне академско звање доцента, иако су сви услови за то одавно испуњени. Очигледно да некоме нису у првом плану иновација, инвентивност и развој. Чији „аутограм“ стоји испод овог недјела, још једног у низу…? Чекајући одговор и на ово питање, ваља придодати још нека. Рецимо, зашто је Институт изгубио 60 милиона евра које је ова установа требала да добије иза развој здравственог и одрживог туризма? Тим новцем је требао да се унаприједи систем коштано-зглобног лијечења. Пословичан одговор на ова питања је само још једно потпитање, „незнање или намјера“? У тзв. II фази Института је од укупног процента пацијената само њих двадесетак одсто самоплатежних. Прецизније, Фонд (131), пензионери ПИО (3), Агенције (183), синдикат (145) и индивидуално (151), што је укупно 613 гостију и пацијената.
Као што се може видјети, у укупном збиру корисника предњаче синдикалци који у Институту годинама пландују, појединци и два до три пута годишње, али обавезно у јеку сезоне. Да апсурд буде већи, синдикалци, прије свега њихово руководство, из рекреативних, ријетко медицинских разлога бораве у овој установи чију агонију и не примијећују.
Дакле, ни они, нити надлежне институције не маре што ово (не)свјесно и засигурно несавјесно опхођење према овој референтној здравственој, научно-истраживачкој и туристичкој установи, неумитно води њеном уништењу и судбини која је задесила небројена предузећа у Црној Гори. Не маре што би убрзо већина наших здравствених и научних радника из игаљског Института могла потражити посао негдје другдје, и што би већина наших грађана могла бити осуђена на „киропрактичаре“ са бувљака. Али, можда је ово ипак чланак о дисторзији црногорског друштва? Хамлет је завапио због „ишчашеног времена“, а како би се тек могло завапити због ишчашених људи…
Редакција
