„Фудбал је популаран зато што је глупост популарна“, рекао је једном приликом Хорхе Луис Борхес. На први поглед, чини се да анимозитет аргентинског писца према овом спорту одражава став данашњег типичног мрзитеља фудбала, који неће пропустити прилику да вам кажу да је фудбал досадан. Превише је нерешених резултата и фудбалери често симулирају фаулове, додаће обавезно они.
И истина је, Борхес је делио ове ставове и фудбал је назвао „естетски ружним“. Он је чак рекао да је „фудбал један од највећих злочина Енглеске“. Толико је мрзео овај спорт, а и његове љубитеље, да је намерно заказао једно од својих предавања у исто време када је репрезентација Аргентине играла своју прву утакмицу на Светском првенству 1978.
Али Борхесов главни проблем с овим спортом тицао се нечег другог, што му је било значајније од естетике. Наиме, он је највеће гађење осећао према култури фудбалских навијача, коју је повезао са врстом слепе народне подршке вођама највећих тиранија двадесетог века.
За живота је видео елементе фашизма, перонизма, па чак и антисемитизма како се појављују у аргентинској политичкој сфери, тако да је његова интензивна сумња у популарне политичке покрете и масовну културу – чији је врхунац у Аргентини фудбал – потпуно разумљива. („Постоји идеја надмоћи [у фудбалу] која ми се чини ужасном“, једном је написао.) Борхес се противио догматизму у било ком облику, тако да је природно био сумњичав према неквалификованој оданости својих сународника било којој доктрини или религији — чак и њиховом драгом националном тиму.
Фудбал је нераскидиво везан за национализам, што је још једна од Борхесових замерки овом спорту. „Национализам дозвољава само афирмације, а свака доктрина која одбацује сумњу, негацију је облик фанатизма и глупости“, рекао је он. Национални тимови стварају националистички жар, омогућавајући бескрупулозној власти да искористи популарног играча као гласноговорника својих идеја, који јој даје легитимитет.
У ствари, управо то се догодило са једним од највец́их играча икада: Пелеом. „Kада је бразилска влада у то време хапсила политичке дисиденте, она је такође произвела џиновски постер Пелеа који се напреже да убаци лопту у гол, прац́ен слоганом „Нингуем маис сегура есте паис“ (Нико сада не може зауставити ову земљу)“, пише Даве Зирин у својој новој књизи „Бразил’с Данце wитх тхе Девил“. Владе, као што је бразилска војна диктатура под којом је Пеле играо, могу да искористе везу коју навијачи деле са својим националним тимовима да придобију подршку јавности, а то је оно чега се Борхес плашио и шта је презирао у вези овог спорта.
Његова кратка прича, „Esse Est Percipi“ такође може да објасни његову мржњу према фудбалу. Отприлике на половини приче, открива се да је фудбал у Аргентини престао да буде спорт и само део медијског спектакла. У овом измишљеном универзуму доминирају симулакруми; репрезентација спорта заменила је стварни спорт. „Ови [спортови] не постоје изван студија за снимање и новинских канцеларија“, каже председник фудбалског клуба у причи. Фудбал инспирише толико дубок фанатизам да навијачи прате непостојец́е утакмице на ТВ-у и радију, а да ништа не доводе у питање.
„Стадиони се већ одавно распадају. Данас се све исценира на телевизији и радију. Лажно узбуђење спортског коментатора — зар вас никада није навело да посумњате да је све лажно? Последњи пут фудбалска утакмица у Буенос Ајресу одиграна је 24. јуна 1937. Од тог тренутка, фудбал, заједно са читавом плејадом спортова, припада жанру драме, коју изводи један човек у сепареу или глумци у дресовима пред ТВ камерама“ – Хорхе Луис Борхес „Esse Est Percipi“
Ова прича се врацћа на Борхесову нелагоду у вези са масовним покретима. „Esse Est Percipi“ ефективно оптужује медије за саучесништво у стварању масовне културе обожаватеља фудбала, који као резултат тога, остављају себе отвореним за демагогију и манипулацију.
Према Борхесу, људи осећају потребу да припадају великом универзалном плану, нечему већем од њих самих. Некима религија пружа тај осећај, другима фудбал. Ликови у Борхесовој књижевности често се боре са овом жељом, окрећући се идеолозима или покретима који имају катастрофалан ефекат; приповедач приче „Deutsches Requiem” постаје нациста, док се у „Лутрији у Вавилону” и „Kонгресу” мале, привидно безазлене организације брзо трансформишу у огромне, тоталитарне бирократије које брутално кажњавају неистомишљенике и спаљују књиге.
Желимо да будемо део нечег већег, толико да смо слепи за мане које се развијају у овим великим плановима — или мане које су им биле својствене све време, а Борхес је кривио фудбал за охрабривање овог донекле природног, а по њему штетног инстинкта код многих људи и није се либио да о томе говори јавно у свакој прилици.
Извор:IThe New Republic / danas.rs
