(Фото: SNP)
У посљедњем ”one man show” наступу предсједника Црне Горе, – поменути господин се усудио да препричава осјетљиве детаље из разговора са митрополитом Амфилохијем, иако се митрополит упокојио и не може да одговори ( да их порекне или потврди ) на његове наводе. А наводи су – наводни! Наводно је Амфилохије, на Ђукановићево питање о могућностима за аутокефалну Цркву у Црној Гори одговорио – политичким разлозима!? Наводно – ”Црна Гора не може опстати изван српско-словенског свијета” – тако нешто, … има на мрежама, провјерите. Па се онда, наводно, Ђукановић чуди, остаје запитан – има ли, вјерских, духовних разлога који би спрјечавали ту аутокефалност, или је, ”о мој Боже” ( уздише атеиста Ђукановић ) – све сама политика?
Остаје нам да (не)вјерујемо Ђукановићу у вези садржине поменутог разговора, али имамо ми још материјала на основу кога бисмо могли да промишљамо ову тематику. Зашто се Ђукановић и Амфилохије нијесу разумјели по питању статуса Цркве у Црној Гори? Неће бити да нема духовних разлога, и да је Цркви наклоњени предсједник Ђукановић имао проблема са митрополитовим упливом у политику. На такав закључак наводи нас подсјећање на елемантарне податке из најближе прошлости.
Сјећате се митрополитових јавних позива да се Ђукановић крсти? Можда је дјеловало чак и прекомјерно, то колико и како митрополит инсистира на Ђукановићевом крштењу. Многи су се питали – има ли смисла, тако јавно, задирати у интиму неког човјека, макар он био и предсједник ( пословично и по природи посла – особа изложена јавном разглабању )? Али – није то владика радио ”без неке”. Напротив – управо је то био јасан и сликовит одговор на ДПС-овску и Ђукановићеву јавну кампању на тему Цркве. Оваквим позивом, Амфилохије је – тениским језиком речено – Ђукановића држао ”далеко од линије” и није му дозвољавао да се ”приближи мрежи”. Простим језиком речено – ”О каквој Цркви причаш човјече, кад си некрштен”?
Да ствар буде ”љепша” Ђукановић читаво вријеме ове представе није ни имао намјеру да се крсти. Тако озбиљном и друштвено дјелатном појединцу ваља вјеровати на ријеч када прилично кочоперно искаже да је – атеиста! А трагова покајања, или макар каквог преиспитивања не бисмо могли да уочимо код њега ни – микроскопом. Отуда отужно звучи, и мене обухвата онај стид који потиче од сажаљења према говорнику, када чујем Ђукановића који тврди да никако није добијао одговор од Амфилохија – зашто нема ”црногорске цркве”. Можда би било интересантно чути, шта му је и да ли му је, у приликама интимних сусрета, митрополит помињао тему крштења – јер, признаћете, једнако је легитимно да свештеник пита државника-атеисту у вези његовог крштења, таман толико или бар толико колико и инсистирање тог државника-атеисте да држава са њим на челу, и то баш под његовом иницијативом, добије самосталну цркву.
Овоме морамо да додамо подсјећање на инсистирање званичне Митрополије, са све митрополитом на челу, – прије и током самих литија – да Ђукановићево ”трагање” за статусом Цркве у Црној Гори једноставно – крши Устав Црне Горе! Знам да би предсједник Црне Горе ово назвао ”политичким аргументом”, – али он се не тиче одбране Цркве од њега, него одбране позиције предсједника државе од самог Мила Ђукановића! Немамо, човјече Божији, шта да причамо на тему кршења Устава ове земље.
И за крај:
”Биједа религије је у исто вријеме израз стварне биједе и протеста против стварне биједе. Религија је уздах потлачених створења, срце свијета без срца, као што је она дух бездушне ситуације. Она је опијум за народ.
Укидање религије као илузорне среће људи захтјева се због остваривања њихове стварне среће. Захтјев да се напусти ова илузија о њеном стању јесте захтјев да се напусти стање које захтјева илузије.”
Ово су ријечи Карла Маркса, једног од темељних идеолога Мила Ђукановића и његове политике. Мислим да нема дилеме како би ове ријечи са обје руке потписало бар 90% Ђукановићеве дворске свите… сви они Шуковићи, Николаидиси, Батрићевићи, Филиповићи и Ђурановићи… Уосталом, њихов однос према темама које су есенцијално духовне а не националне, имали смо прилике да видимо на почетку корона -епохе кад смо слушали о ”глибавим” кашикама које се ”лижу”, и подовима који се ”љубе”… Њихов анимозитет према вјеронауци, присуству свештеника на јавним мјестима, уобичајном поздрављању у црквама и цркевним портама – пробијао нам је уши данима и мјесецима. Сви су они, наравно, атеисти. И сви наравно – заговорници ”аутокефалности”!?
Све у званичној појавности државне администрације Црне Горе, поготово од референдума па наовамо, било је обојено нео-марксизмом. Државне прославе 21. маја и 13. јула, са све бесмисленим идеолошким франкешајнизмом и укрштањем Крста Поповића са Љубом Чупићем, васкрсавање Титових пионира и ницање разних ”титограда” на све стране – недвосмислено је указивало на то којом памећу се размећу Ђукановићеви ”скојевци”. И то никако не би био проблем у смислу права на одабир сопственог идеолошког пута, да није заглушујуће кампање истих тих, баш тих, људи – да им се ”врне” некаква аутокефална црква!
Оно што се Ђукановићу мора урачунати у елементарну коректност јесте чињеница да он ову крпљевину од идеологије није скривао под тепих него је изнио на ”главни сто” његове политичке понуде и славодобитно је прокламовао најавом да све то кани спровести у дјело – ”свидјело се то коме или не”!
Па ето, митрополиту Амфилохију се очигледно, све то није свидјело – и ту је разрјешење Ђукановићеве мистерије, којом је покушао да драматизује своју ”одбрану и посљедње дане”.
Милија Тодоровић
