Бити непослушан, а уживати милост власти која држи полуге моћи у своји рукама контрадикција је своје врсте.
Интелектуалац не подржава власт јер се његова духовна позиција налази насупрот материјалног света. Њега/њу занима опште добро, а не приватни интерес и привилегије. Интелектуалац не подржава власт јер власт манипулише људима и гуши њихове слободе. Интелектуалац није манипулант. „Интелектуалци” који подржавају власт губе право да се називају интелектуалцима будући да пристају на саучествовање у варању. Интелектуалац – варалица је contradictio in adjecto будући да варка нема везе с истином па тако ни подржавалац власти не може бити интелектуалац у правом смислу те речи. Свако ко себе сматра интелектуалцем, било да је реч о политичком филозофу, глумцу, редитељу, писцу, рок звезди, диригенту, примаријусу или академику, а својеручним потписом јавно подржава власт оптерећену аферама и малверзацијама која манипулише људима не поштујући Устав који би требало да штити, не само да губи статус интелектуалца већ губи и статус мислећег човека.
Он/она постаје објект повиновања који властима предаје у руке своје дело, своја постигнућа, своју личност… у замену за новац и материјалну сигурност, руководећу функцију, радно место, финансирање пројекта… Постоје додуше и индивидуе које из пуког незнања, лаковерности и идолопоклонства подржавају власт, а сматрају себе мислећим субјектима. Такве индивидуе не завређују чак ни квазиинтелектуални статус с обзиром на то да не разумеју ни како функционише систем који почива на владавини права, а камоли на који га начин власт којој пружају подршку обесмишљава. Вратимо се стога индивидуама од интелекта који знају за непочинства власти, али из личне користи одобравају њене дисфункционалне испаде.
Такви трајно губе кључна својства интелектуалца – духовну слободу и способност критичког мишљења па од „слободнолебдећих” (Манхајм) субјеката постају сервилни објекти нарцисоидног властодршца. Објекте од интелекта који болују од утилитаризма не тангира то што их властодржац држи у шаци, на кратком повоцу, будући да се они – драгоцене жртве доброчинитељског властодршца, самоубеђују да су слободне и независне мислеће јединке. Јединке можда, али шта ћемо с независношћу духа који не поседују?
Робови плате
Власт треба користољубиве објекте од интелекта како би преко њихове јавне препознатљивости обезбедила интелектуални легитимитет својим непочинствима. С друге стране, објектима од интелекта потребна је власт која ће им решити животна питања и задовољити им его. Њима недостају друштвена признања, награде, руководеће позиције, а будући да сматрају како друштво није у довољној мери препознало њихову интелектуалну величину, за разлику од власти која је ту величину препознала, добијају неодољив порив да јој се духовно подају зарад материјалне и симболичке користи. Из ове несрећне трговине рађа се специфичан слој псеудоинтелектуалаца које је социолог Рајт Милс својевремено назвао интелектуалним најамним радницима и робовима плате. Додао бих да су у нашем случају у питању и робови власти који су принуђени да јој потписом подршке узврате на доброчинству које им пружа. А кад их непоткупљива критичка јавност прозове, робови власти се на тренутак отрезне, буде их срамота у једном занемарљиво кратком моменту самоспознаје да би убрзо након тога одмахнули главом и наставили да се самообмањују како су заправо исправно поступили подржавајући власт која је несумњиво добра чим је „непријатељи државе” „мрзе” и критикују.
Сумњати и бити непослушан
Усредсређеност на једно, да парафразирамо Берђајева, указује на удео лажи и фантазмагоричности иза чијег продуковања стоје појединци затворени у своје мале фиктивне светове. Они међу њима који се сматрају интелектуалцима, а истовремено подржавају власт, трајно губе темељну друштвену функцију и професионалну дужност интелектуалца – да сумња и буде непослушан. Бити непослушан, а уживати милост власти која држи полуге моћи у своји рукама контрадикција је своје врсте. Па ипак, они који се одричу права на сумњу и непослушност убеђују себе и друге да су мислећи субјекти. Они, међутим, не схватају како промишљање света кроз лојалност властима, како би то рекао Ђуро Шушњић у Отпору критичком мишљењу, једино може значити стицање пријатног осећања да сте у праву, а да сте до тога дошли без потребе да о стварима размишљате. Зато истински интелектуалац не уступа своје мисли и свој интегритет властима у замену за задовољење личних потреба будући да истински интелектуалац бескомпромисно тежи вечној истини, а не пролазном користољубљу. Некада су такве личности слободе с великим Л спаљивали на ломачи, бацали их у казамате, вешали, мучили, стрељали…
Интелектуалац је критичка савест друштва, како је својевремено писао Франц Нојман, па због тога у одређеном смислу и мора бити остракиран, будући да је савест незгодна нарочито у политици. Јединке од интелекта које тапшу по рамену власт особе су без савести и нису нити могу бити исходишта отпора систему који окива људску свест. Уместо тога оне постају „интелектуални” стубови носачи опресивног система, епицентри потчињавања и повиновања, затирачи разлике између илузије и стварности.
А то је управо оно што треба систему који се труди да порекне стварност коју људи јасно уочавају – да искључиву корист од прогреса имају пословни кругови и њихови политички опслужитељи, а не радни људи, да се напредак не остварује демократским средствима, већ огњем и мачем, да државе у већини случајева нису самосталне већ да се налазе у колонијалном положају, да је демократија етикета иза које се крију корпоративни интереси империјалних сила…
Издавши сва морална начела која чине егзистенцију интелектуалца, тапшачи власти по рамену напустили су сократовску позицију мислећег човека и подржали држаче полуга моћи из користољубља и „свете” обавезе да их подрже.
Међутим, шта је један тренутак пролазности у поређењу с вечношћу?! Ђордано Бруно је дао живот зарад истине и загосподарио је вечношћу. Сноуден је жртвовао каријеру и лагодан живот да би људима обзнанио да их власт надзире. Бруно и Сноуден нису типови мислећих људи који би подржали власт газећи преко сопствених уверења. За разлику од њих и многих других интелектуалних громада које су се супротстављале (и супротстављају се) репресивним режимима, „интелектуални” подржаваоци власти чија уверења зависе од смера ветра и тренутне тржишне цене неминовно завршавају у дубокој и мутној реци заборава. Усуд је то којем ретко ко може умаћи.
Борис Јашовић
Извор: Политика Магазин
