Који наш узраст треба да васкрсне? Зашто да не васкрснемо као деца, или ћемо васкрснути у оном облику у којем смо били најсрећнији, о чему ћемо сазнати истину тек кад се добро поразмислимо после наше смрти.
Или ћемо ускрснути онакви какви смо били у часу наше смрти, што би било прилично немилостиво према нама. Или, пак, постоји неки наш идеални облик, који сажима све наше узрасте и који се одупрети свим искушењима наших болести и сагрешења?
Зашто би наши грешни делови уопште васкрсавали? Тако је и са древним цивилизацијама: треба од њих да васкрсне само оно најбоље, што ће касне потомке подстаћи на праведна дела и највиша стваралачка прегнућа. Археолошки аранжмани су, дакле, и те како оправдани, чак неизбежни. Али не морају нам се увек свиђати.
Миодраг Павловић
„Далека предворја” (путопис „Делос”)
