Недавно је у медијима постављено чувено питање зашто универзитетски професори у Србији ћуте у вези с политичким догађајима у друштву.
Пише: Владица Цветковић
И као што бива, на изанђало питање понуђен је бледи одговор који се опет завртео око тезе како професори не таласају да не би угрозили своју цењену а лагодну позицију добро плаћених државних службеника са флексибилним радним временом. Вероватно у овоме има пуно истине, али ипак сматрам да су такви превише поједностављени, површни и искључиви ставови неупотребљиви, да ће се брзо заборавити и да ћемо за који дан обновити исто чуђење и наново се запитати:
Стварно, шта ради тај Београдски универзитет, шта ради Академија, зашто се нико од њих не оглашава?
И, докле тако? Па све док не увидимо да је критиковање професора у ствари критиковање нас самих – грађана Србије. Док не схватимо да између народа и његових универзитета постоји чврст и нераскидив вредносни линк и да српски универзитети не могу да буду драстично бољи и напреднији од свог народа, као што важи и обрнуто.
Српска јавност полаже велике наде у своју академску заједницу у вези са очувањем демократије, и то јесте у реду, али би та иста јавност морала и да се запита јесу ли њени најученији људи у стању да те наде и остваре. А очигледно је да нису, и у томе нема никаквог чуда, будући да су попут већине грађана Србије и професори српских универзитета склони послушништву и спремни да трпе свакву власт.
Потребан нам је, дакле, усклађени и синхрони напредак и народа и његове интелектуалне елите у погледу борбе за правду и слободу мишљења, нешто попут међусобне помоћи двојице алпиниста од којих је један снажнији, а други боље познаје планину, тако да не могу један без другога. Србија данас није ни близу таквог солидарног односа између народа и његових најобразованијих људи, а један од разлога за то јесте узајамно неразумевање, па чак и потпуно непознавање.
Пођимо од најмање спорних ствари које би становници Србије требало да знају о својој академској заједници.
Њу чини око петнаест хиљада људи који своју примарну обавезу испуњавају радећи у науци и високом образовању, они то чине онолико добро колико умеју и могу, лимитирани ониме колико сами вреде и колико се у њих улаже – у томе нема никакве разлике између наших универзитета и високобразовних институција у другим земљама приближне величине и сличног стандарда.
Kонкретан допринос који свако друштво има од својих најобразованијих није увек непосредно видљив, зато ваља поновити чињеницу која би морала да буде разумљива за све наше грађане: да у свим европским државама постоји чврста позитивна корелација између животног стандарда, с једне, и броја високообразованих, односно квалитета научних резултата које постижу њихови универзитети, с друге стране.
То је био увод о примарној, научнообразовној мисији наших универзитета, а сада да видимо колико су они у стању да утичу и на напредак демократије, јер то је план на којем се највише и најчешће замера нашим професорима.
Способност за грађански активизам једног универзитета не мери се његовим местом на Шангајској листи нити бројем пријављених патената већ тиме да ли, и посебно како, његови запослени могу да утичу на успостављање и очување најважнијих функција грађанске државе.
За квалитет једног универзитета важан је број врхунских истраживача, нарочито Нобеловаца, али за његову ширу просветитељску улогу битно је колико на њему има слободно мислећих људи, оних који не размишљају само за себе и о себи него о читавој заједници – Прометејâ који су „за жеравицу вечне ватре спремни да издрже бес моћника“.
Научна достигнућа наших професора и карактер њиховог друштвено одговорног понашања не иду истим колосецима па их тако, одвојено, треба и посматрати.
Тај њихов други, хуманистички портфолио слабо нам је и познат, њега можемо само да претпоставимо. Сваки професор ће лако одговорити на питање од кога је (када и како) највише научио о струци којом се бави – навешће своје менторе, усавршавања у земљи и у иностранству, пројекте и слично – али занимљиво би било сазнати ко га је (када и како) упутио на правила и норме понашања у свом окружењу; притом, не мислим само на јавни ангажман и однос према власти, већ на целокупно (и свакодневно) опхођење према особама у својој околини: студентима, младим сарадницима, колегама на вишој позицији и тако даље.
Зашто сматрам да би ово требало имати на уму када се прозивају наши професори и академици?
Зато што се тиме очекивања од њих постављају у реалну раван, а не у ролеркостер од заблуда до разочарања. Kада од наших професора универзитета тражимо високу друштвену свест, храброст, пожртвовање и рад за опште добро, морамо да знамо и то да се такав модел понашања не учи на нашим факултетима, барем не системски и да због тога чланови наше академске заједнице нису (и не могу бити) етички супериорнији у односу на остале грађане Србије.
А када се грађански потенцијал српске академске заједнице сагледа из ове перспективе, онда, прво, наше чуђење у вези с питањем зашто професори ћуте нужно губи на интензитету и, друго, добијамо прилику да професорима упутимо критику која је логична и конструктивна, а не досадна, зановетајућа и, пре свега, некорисна и непродуктивна.
Рецимо, није логично замерати професорима који јесу за промене, али то јавно не исказују, а притом ни не поменути оне њихове колеге који су се отворено сврстали уз власт – било да су потписали подршку Вучићу, заузели важне позиције у министарствима и научно-образовним телима, изабрани за посланике или постављени за амбасадоре.
Мислим да се усмеравањем нишана критике само према тзв. „професорима који гледају своја посла“, у извесној мери, макар индиректно аболирају ови претходно поменути универзитетски напредњаци и/или њихови симпатизери.
Завршавам препоруком да ако не можемо да престанемо, оно барем да успоримо с прозивањем универзитетских професора за мањак храбрости и грађанске иницијативе. Узалудан је то посао, а притом ситуација с нашим интелектуалцима уопште и није трагична, она је управо онаква каква треба (и мора) да буде – реална.
Јер наша реалност је таква да на српским универзитетима данас нема пуно оних који би преузели улогу грађанских Прометеја. Многи који и поседују слободномислећи потенцијал сами су себе оковали и привезали за стену, али то им не треба много замерати будући да таквих, као и оних много горих – не само застрашених већ ситнопрорачунатих и користољубивих – има превише у свим деловима нашег заробљеног друштва.
За мене лично, прави, грађански Оковани Прометеј у нашој савременој историји био је Милован Ђилас.
Kада људи попут њега буду имали макар колико мерљив утицај у нашој јавности, међу интелектуалцима посебно, али исто тако у народу и када, уместо што су најружније оклеветани, писци попут Милована Ђиласа буду имали место у школској лектири, биће то један изразито позитиван друштвени сигнал. Сигнал, да је већина нас, грађана Србије, почела да цени слободно мишљење онако како ваља. Тада ће и многи наши професори престати да ћуте.
*Владица Цветковић, академик и професор Рударско-геолошког факултета
Извор: novaekonomija.rs
