Питате се гдје нестаде оно старо поетско сјеме. Одакле се увозе ови нови поетски хибриди? Ко их шири? Ко их троши? Коме ће све да отупе осјећаје и покваре укусе за праву поезију. А онда вам сине. Поквариће их добровољцима

Култура
Имам утисак да је међу нама врло мало оних који нијесу лично упознали макар по два пјесника. Нема томе никакве мане све док се не оде на вече поезије. Неважно је да ли ће то бити вече некога кога познајете или некога кога не познајете. Вечери поезије привлаче, умрежавају и шире кругове пријатеља поезије. По мом суду то је највише и наудило поезији. Овиме покушавам да саопштим нешто једноставно и нимало увредљиво. Сматрам да енормно велики број пјесника и пјесничких књига које се множе око нас отупљују активно читалачко просуђивање чиме кваре доживљаје и приступ оној поезији којој вреди посветити и вријеме и повјерење.
Изразићу се сликовито. Да би се данас стигло до праве поезије треба проћи кроз ројеве инсеката који зује у врелом, спарном дану. Инсекти су новоодштампане књиге поезије. Врели дан је било који дан облијепљен плакатима који најављују вечери поезије. У тим условима није лако ходати путем дуж којег вијоре хаотично разбацани, усахли и устајали поетски изрази. Догађа се да вам у том пјесничком шпалиру укориченом у меке или тврде повезе, нека од врста или колона у којима су ријечи уредно сложене напросто привче пажњу. По мом искуству то ће веома кратко трајати. Пошто прочитате пар околних стихова вратићете се на стазу и наставити даље.
Стижете на вече поезије. Ступате на мјесто гдје вам је обећана гозба за душу. Иначе гозбе се приређују у касним поподневним или вечерњим сатима обично између 6 и 9. У већини случајева не трају дуже од пар сати.
Што значе пар сати проведених код куће уз устаљену шему ТВ програма, са сличним вијестима које се из дана у дан понављају и са прогнозом времена најављеном у истом облику још прије три дана. Ништа. Искључили сте телевизор и изашли из куће. Успут застајкујете поздрављајући се са по неким. Стижете на вријеме како би присуствовали најављеној поетској гозби. У сали вас дочекује стари, добро познати мени. Исти рецепти за специјалитете под новим именима. Понавља се и сировински састав и тема. Тема кадкад може бити и мање од теме. Нешто сувопарно, безидејно уз звонко подигнут глас зазуји вам око ушију. Услиједи аплауз. Придружите му се склапајући своје дланове не дуже од пар секунди. Штедите их за касније надајући се моћнијим, свјежијим и смисаоније повезаним ријечима. Такве ријечи не долазе.
Вријеме се вуче као шлеп са хаварисаним аутом према некој периферијској аутомеханичарској радионици коју је тешко пронаћи. Мајстору за којег су вам рекли да има златне руке знате само надимак. Лутате. Око вас је све исто. У полумраку се назиру обриси кућа, уличице, капије, прозорска окна иза којих вас посматрају безвољне, тужне очи. Скоро да наслућујете ријечи које ће се отргнути са тих дрхтавих усана. Кажете себи, одустајем нећу више никога да питам за адресу. Доста ми је објашњења и неодређених одговора. Поуздајете се у сопствене ноге. Желите изаћи. Међутим свјесни сте да би вам устајање са столице и напуштање вечери поезије књижили као директну увреду упућену култури, умјетности, лијепом васпитању, личности аутора. Зато остајете и трпите шлепање ријечи марке Поезија.

Питате се гдје нестаде оно старо поетско сјеме. Одакле се увозе ови нови поетски хибриди? Ко их шири? Ко их троши? Коме ће све да отупе осјећаје и покваре укусе за праву поезију. А онда вам сине. Поквариће их добровољцима.
Схватите да су вечери поезије уствари скупови добровољаца. А добровољци су неискусни. Лако и брзо се одазивају на позиве. Колико год жара и емоције у срцу носили, добровољци се због неискуства брзо предају. Постају заробљеници атмосфере. Окрећем се и око себе видим иста лица. Присуствовали су разноразним културним манифестацијама на трговима, нечијим данима или читавом програмском љету. Попратили су пјесничке фестивале, сусрете, рукоположења. Били су на додјелама пјесничких награда, повеља, признања а вјероватно и на свим вечерима поезије организованим током претходних година. Зашто би их иначе запамтио. Не пристајем да будем ни пјеснички добровољац, а још мање да се из статуса добровољца преселим у статус пјесничког заробљеника.
Зато сам престао да посјећујем вечери поезије. Сједим кући и читам поезију. Тренутно “Луку на пучини” португалског пјесника Фернанда Песое. Лијепо име за пјесничку збирку.
Одмарајући се од претраживања бројних, контроверзних и замарајућих хетеронима (Алваро де Кампуш, Рикардо Реиш, Алберто Кајеро) овог океанског пјесника прегледам часописе на рачунару.
Сасвим случајно наиђох на кратки есеј великог руског пјесника Јосифа Бродског насловљен „Треба читати поезију“.
На самом почетку Бродски каже : “Што више читамо поезију постајемо нетрпељивији према свакој врсти празнословља и опширности”. Ту се пронађох. Схватих да сам управо због читања поезије постао нетрпељив према вечерима поезије. То ме је и понукало да напишем овај текст.
Сада видите што све човјека може снаћи уколико помијеша двије препоруке, препоруку за читање поезије са препоруком за присуствовањем вечерима поезије.
Ранко Рајковић
