Црњански о сеобама
Црњански не пориче значај елемента хронике у свом роману. Каже: „О сеоби, о збивањима у Крајини и Осеку, кад су хапшени (арестирани) официри који су тражили паспорт за Русију, био је хапшен (арестиран) и капетан Пишчевић. Он је доцније, кад је постао ђенерал Катарине II у Русији — описао шта је све било у Срему и како је било. Отуда о томе сад и ми знамо“ Па онда наводи и писма савременика који пишу из Русије, из Нове Сервије (Сеобе, II, 416-417). Роман, дакле, садржи хронику (хронику о сеоби), али је, наравно, и и превазилази, као што идеја (или мистерија) превазилази појам. Наиме, то ипак није хроника, него роман.
Какво је то збивање у којем „нема смрти“? Збивање чији континуитет не може бити угрожен смрћу? То збивање је историја: живот заједнице која одржава свој континуитет кроз генерације, што их, једну за другом, односи смрт. Наравно, историја како је човек доживљава само поетски (трагедјски, епски), јер овде је реч о историји како се она јавља и одржава у светом предању, или у поетском предању. Али у тој историји у којој „нема смрти“ — јављају се и сеобе. А оне су у историји Срба феномен значајнији од свих ратова, па и ратова за слободу. А ту „нема смрти“ не зато што је историја континуитет, него зато што су сеобе та смрт: смрт одсељеног дела заједнице! Њен нестанак.
Порука којом Црњански завршава роман није дешифрована; она је исказана као питање: „несхватиљво је то људском уму…“. Шта је ту несхватљиво? Па, то што су нестали! „Нема смрти“ — али они су нестали без трага. Значи: нису имали ни снагу историје, ни својство субјекта историје. Зато су завршне речи романа Сеобе (III, 483) ширфа која звучи као изазов да тајну историје не тражимо у метафизици, него у поезији (епу-трагедији-роману-литургији). Јер, историја је тамо где је човеку дата победа над смрћу, где су побеђени свет и световност.
Ви одлазите у свет и тиме се излажете опасности да промените свој идентитет. Том променом кидате континуитет и излазите из историје. Јер, историја није у свету. Она није светски планетарни феномен, него национални. Историја није светска, него национална. Ако у свету ипак улазите у неку другу, „светску“ историју, онда у историју друге нације: рецимо, руске и постајете Руси! јер, нема светске историје у којој бисте остали излазећи из завичаја једне нације и завичај друге. Нестало је чак и таквих личности као што су Исаковичи, на чију снагу се позива и ослања роман и могућност романескног (маштовног) оживљавања тог прохујалог времена, те прошлости које нема. Ако сеобе мењају идентитет, онда је та промена идентитета излазак из српске историје. А то је исто што и смрт, нестанк Срба.
Данас опет жививмо у доба сеоба, те завршне речи (поменута шифра) у роману Црњанског звуче пророчки, као нека свест о Злу, свест без које нема ни историје.
Хронолошки оквир „Сеоба“
Хронолошки оквир Сеоба указује на ратове. Прва књига преноси нас у збивања рата који аустријска кућа Хабзбурга води г. 1744-1745 у Немачкој и на Рајни против Француза. Збивање се завршава 1745, повратком Вука Исаковича из тог рата кући. Друга књига Сеоба је време Павла Исаковича, капетана крајишке војске. То је збивање од 1752-54, од припреме за сеобу до коначног одсељења и доласка у Русију, а епилог романа наговештава касније деценије, све до Седмогодишњег рата, еворпског рата који је од 1756-63. г. вођен између Енглеске и Пруске, с једне стране, и Аустрије, Француске и Русије, с друге стране. У том рату учестовваће једно време и Русија (1758-60) и нанаће тежак пораз Прусима, те 1760. ће Руси заузети чак и Берлин (г. 1760.). Исакович ће по досељењу у Русију учествовати у том рату, а њихво знање стечено у Крајини Аустрије — било је драгоцено и Русији. „Крај свег савеза који је Аустрија имала са Русијом, од годне 1746, империје су се, тако, отимале о плаћенике једног малог и несретног народа, који више ништа, сем своје крви, није имао да даје“ (III, 357).
Исаковичи су, дакле, ликови официра „професионалне војске“ Новог века, те нам је хронологија важна да истакнемо када и на који начин Срби улазе у Нови век.
После Бечког рата (1683-1699), вођеног пуних шеснаест година на тлу Срба, покрет сеоба је захватио српски народ у самој Србији (Сервији, Расцији, Рашкој), као и у Црној Гори. У време Бечког рата на престолу Русије је Петар Велики (1682-1725), па се покрет сеобе, захваљујући њему, усмерава не само ка Аустрији него и ка Русији. Међутим, заговорници сеобе Срба у Русију, из Србије и Црне Горе (владика Василије), Русију су искусили као полицију и строгу контрлоу, а не као мајку.
Ту роман Црњанског изражава исто разочарање, горчину и очај као и малди Његош, кад — у поемама Глас Каменштака и Свободијада — ниже једну за другом историјске епизоде у којима Русија позива Србе као своје војнике у рат против Турака, а онда склапа сепаратни мир, препуштајући Србе на милост и немилост Турцима. Тако историју као реалност заједнице доживљавају на исти начин Црњански и млади Његош.
Црногорци су млетачка (венецијанска) крајина, а Венеција нема где да их насели, док су Расцијани позвани да населе богате равнице Паноније, у аустријској крајини. Доселивши се у време Бечког рата, они су ту затекли Расцијане који су ту били од раније: од времена сремских деспота, из XV и XVI века, па славе те деспоте као јунаке и владаре својих предака. И Павле Исакович тражи своје јуначке узоре међу сремским деспотима, крајишницима Угарске!
Од Бечког рата до Седмогодишњег рата (1756-1763) збивања у роману Сеобе могла би да се прикажу и као хроника порордице (или братства) Исаковича: трију генерација те породице (па се јасно види како та историјска збивања задиру у сам породични круг и у завичај Исаковича, Мачву и Поцерје). Прва је генерација Лазарова, друга Вука и Аранђела (Сеобе), трећа Павла Исаковича и његових братанаца и снаја (Друга књига Сеобе). Живот прве генерације, као и покојне жене Павлове, Катарине-Катинке, описан је у ретроспектви, као сећање које оживљава Павле. Из Црне Баре под Цером (одакле ће бити и хајдук Станко Јанка Веселиновића), Лазар је трговао с Аустријом, посебно у време кад је, после Аустро-турског рата и Пожаревачког мира (1718), Аустрија овладала Шумадијом и Поморављем, Сервијом, па тако и завичајем Исаковича: од 1718-1739 (тачно два века пре Краљевине Југославије, 1918-1939). Крајишници су увек и свуда — и у каролиншкој Европи, и у Византији и Русији — били трговци: „марка“ је гранична крајина (војна крајина), где живе сељаци као слободни поседници (и коњаници), власници стада и крда. Зато су они крајишници-марканти (фрц. трговац = marchand, марка = marche; тржиште = marche). Лазар је упућивао синове у трговину. Али, успео је да упути само Аранђела, па је он и живое само у трговини, као у највишој реалности и вредности Крајине (марке): била је то „слободна царинска зона!“ Али, за Вука је Крајина била и нешто друго: база за рат против Турске. Као војник-крајишник аустријске војне силе, Вук се заносио сновима да освети Косово и да, уместо трговине, тражи „Небеско Царство“, какво је он, у војсци, могао да схвати (погрешно).
Нада Срба да ће Косово и Србију ослобдити Аустрија изјаловила се кад је Аустрија (под притиском Ватикана и локалних угарских и хрватских феудалаца) предузеле мере да укине слободе и привилегије Крајишника. Прво је била нада у Аустрију, па у Русију, па, у нашем веку, у Француску и Енглеску (Запад), па у САД — Америку… права духовна сеоба, лутање српске душе по свету и тражње ослонца.
После побуне и бекства из аустријског војног затовра у Темишвару (Банатска крајина), Павле Исакович илегално стиже у Беч и, чекајући да буде примљен у амбасади Русије, скривен у малом бечком хотелу, не знајући да ли ће, што је вероватније, заврштити као аустријски војни бегунац на вешалима, Павле пребира по својим успоменама и тако, у сећању и машти, поново преживљава своје детињство, претке, родни дом и завичај, онако како живот и успомене цени само онај ко је у непосредној смртној опасности. У тој ретроспективи, Црњански говори језиком народа Србије: сочним, живим, чистим и правилним језиком Вука Караџића, или проте Матеје Ненадовића. Ту нема трагова оног отменог, барокног, господског црквено-словенског (славјано-сербског) језика којим је писан романа Сеобе, а којим у то време (у XVIII веку) говоре српска господа у аустријској (и млетачкој) крајини, којим говори и Вук Исакович, мајор, из високог сталежа српске крајишке господе (па и Његош у поеми Луча Микрокозма); Павле Исакович, у свом сећању на Мачву и Црну Бару говори језком којим је писан и Горски вијенац. Тако је историјска свест двају великана српске књижевности премостила дубок јаз којим је, у судбоносно време српске историје, био изазван „рат за српски књижевни језик“. Великим покретом Вукове реформе заправо је сачуван идентитет нације, дакле, избегнут је раскол који један народ дели на два табора, па онда и на два народа. Та историјска свест Црњанског, као и Његоша, која се огледа и у самом језику, није феномен философије или разума, него поезије у њеном вишем звању, које није лирско, него трагедијско и литургијско, или, кко то каже Његош (Луча микрокозма, 177. и д.): „Званије је свештено поете / Глас је његов неба влијаније“. А да би се народ као целина превео преко понора, потребна је духовна сила, коју је Његош опевао у Лучи микрокозма као силу завета који чини саму супстанцију нације. А то је сила поезије у том њеном вишем, свештеном значењу; свештене поете били су и два предводника српских сеоба у Аустрију, Арсеније Црнојевић и Арсеније Јовановић Шакабента: Миодраг Павловић уврстио је њихове молитве у бисере српске поезије.
Сеобама Срби ступају у Нови век
За Србе Нови Век настаје са Великом сеобом (1689-1690). Зато су сеобе тако значајне. Црњански зато сеобе доживљава као дубоки потрес у самој историјској свети, и самосвести српског народа: потрес значајнији од сваког рата или устанка, потрес којим је доведен у питање наш идентитет, па, према томе, и опстанак. Јер, када би наша супстанција била само словенска, када би била само православна (а не заветна, посебно српска), наши сународници који су пошли у Русију не би нестали без трага како су нестали, заједно са „Новом Србијом“.
Рат или устанак су значајни за један народ ако је њима спречена сеоба, „етничко чишћење“ неког тла, као што је напр. Балкански рат 1913. г. онемогућио Турке у намери да Македонију, Косово и део јужне Србије „очисте“ од Срба и православних. (Турци су зачетници „етничког чишћења“ у ХХ веку: „очистили“ су Србе на Балкану, па Јермене, па Грке из Мале Азије и Цариграда… и тако све до Кпра и Курда; тај од Турака прихваћен циљ пренет је, онда, преко муслима,а и у националне циљеве Шиптара и Хрвата. Европа то њима, као и Турцима, допушта).
Као што је Средњи век (а крај античког Рима) почео Великом сеобом (германских) народа, која Германе и уводи у историју, тако је сличан феномен означио и улазак Европе у Нови Век: открићем Америке (и нових морских путева) почиње „океанска“ оријентација западне Европе, и напуштање Медитерана, што значи нове правце европских кретања, па и нове вредности, а с њима и нову културу, која се — напуштањем завичајног Медитерана — природно и логично завршава „американизацијом“ Европе. Напуштајући свој завичај, Медитеран, Европа, наиме, напушта свој корен и своју суштинску оријентацију; врхунске вредности њене нововековне културе више нису витешке медитеранске, идеал више није хармонија којој би тежили појединици и заједнице, него моћ, воља за моћ, као суштина и смисао човековог живота и сваке заједничке друштвене акције. Јунаци Запада више нису монаси и свештеници (заточници хармоније), него интелектуалци и трговци спремни на ризик прекоокеанске авантуре. Са напуштањем медитеранског периода европске цивлизације почиње период излажења Европе из себе саме: ако се мисли на њен медитерански корен, на хришћанство као Откровење хармоније – Европа више није Европа.
Све је то резултирало и тиме да Турци поприште крсташких ратова са Блиског истока пренесу на Балкан: улога Свете земље додељена је Балкану, а Немања, већ крајем ХII века, назива српски народ Новим Израиљем. Окрећући се ка Западу, Европа препушта Турцима Балкан, полуострво које је управо завичај Европе и европске културе, средиште медитеранског човека и епохе.
То су све сеобе, али не само српске, него светске. Зато Црњански у Сеобама слути (поетском слутњом сазнаје) саму суштину светске и српске историјске драме: како преживети сеобу, како се опростити од завичаја а сачувати свој идентитет? Како остати у историји (у својој историји, јер другачије и нема)? Црњански запажа битну везу између сеоба, нације и смрти („смрти нема“, али зато има сеоба! оне су смрт, јер значе излази из националне историје!).
Питање идентитета (континуитета историје, нације, заједнице) поставља се као питање завичаја и верности завичају: завичај, обичај и морал (као обичајност, као осећање дужности и личне обавезе према завичајној заједници) повезани су у прастару појмовну целину, која се најчешће огледа и у истој етимологији тих трију термина. Напуштање завичаја повезано је са променом обичаја (обичајности), морала и саме заједнице, што се дешава упркос напорима људи да новом станишту дају исто име као у напуштеном завичају: „Нова Србија“ у Русији, „Косово“ (Далматинско Косово у книнској крајини), низ назива које српски исељеници из Срема, Баната, Бачке дају својим насељима у Русији; а слично су — да билакше поднели растанак са завичајем — чинили и други народи и исељеници; тако имао Њу Зеланд, Њу Ингледнд, Њу Амстердам, Њу Јорк (тј. Нови Јорк)…
„Земаљско“ и „небеско“ схватање завичаја
Међутим, код Срба је реч о нечем сасвим посебном: име „Косово“ добија сасвим ново, битно ново значење: духовно значење. Косово је завичај, историјски завичај, српске духовности, тј. српског духовног идентитета. Од Косова Срби, да би се одржали и постојали, траже свој духовни идентитет. Од Косова ти више ниси Србин по рођењу, него опредељењу „за Косово“, тј. за Царство Небеско којим је негирано и превазиђено твоје племенско порекло, а на Косову потврђено историјско, национално порекло! Косово све своје следбенике чини једном духовном заједницом. Та заједница у Срба је нација. Тако нација у Срба није исто што и нација у Француза, Немаца, енглеза… Опредељење за Небеско Царство као једини аутентичан завичај јесте Завет: Косовски Завет! Са тим опредељењем, Срби су се коначно конституисали не више племенски (крв и тло, Blut und Boden), него као духовна заједница, која од тада постоји чак и кад је лишена државе (земаљског царства, игубљеног на Косову). Та духовна заједница (или сабор Срба, народ-сабор), заправо је Српска Православна Црква: она се тако – као света саборност народа – понаша после косовске погибије, а поготову после обнављања Пећке патријаршије: она која бди над светошћу Косова. Као црквена заједница (сабор-црква-народ), Срби се постављају и осећају као изабран народ: Нови Израиљ, Небески народ.
Аутор Косовског завета није епски песник, него Српска Православна Црква. Она се у свему држи Светог Предања (Библије и Литургије). У свему се ослања на Јеванђеље (нпр. по Јовану, I, 9-14). Појам Небеске Србије је црквен и потиче још од Светога Саве као појам Цркве која је сабор-народ. Члан тог сабор-народа може да буде смао човек „рођен од Бога“, с Неба (Јован I, 13). То рођење настаје Крштењем, а учвршћује се и као заједница обнавља Пирчешћем: као човекова свест о његовом духовном (небеском) пореклу. А свенародном та свест —као Косовски завет, посебан облик исоријске свести, свести српског наорда -—постаје, по свему судећи, тек после другог косовског пораза (1689, у Бечком рату) и Велике сеобе 1689-90. Као преображај свих представа о Косову, Косовски завет се тек тада коначно учвршћује.
Сеоба Срба — сеоба на Север и Запад,
сеоба у Нови Век, напуштање Звета
Сеобом се Срби настањују у новом простору — панонском, угарском, аустријском, простору римокатоличке власти и европске метафизике, којом себе и заједницу тумаче европски интелектуалци. (Метафизика је идеологија европскиих интелктуалаца). Селећи се на Север и Запад, у Бореју и Хипербореју, они не долазе само у просторе у којима владају другачија божанства (тј. другачије вредности), него долази и у другачију епохо историје цивилизације: у западну епоху, тј. у Нови Век. А у историји Европе, та епоха означава коначно одвајање од медитеранског завичаја и медитеранских вредности, па тако и од Завета Светосавског и Косовског (који је изразито и дубински — медитерански!). Свет у који Срби долазе сеобом њих не само да не разуме, него се не усуђује ни да покуша да их разуме, јер би то тражило допуне заокрет од нововековних вредности натраг ка медитеранским; значило би, дакле, промену самог смисла живота тог света. Зато се доњељени, од медитеранске, завичајне сфере одвојени Срби у новом станишту осећају толико усамљени, да им прети опасност нестајања, изолације, или даље сеобе. И Вук Исакович, мада мајор и потенцијално пуковник, дакле, члан виших сутпњева хијерархије, и капетан Павле Исакович ликови су такве усамљености: усамљена звезда у бескрају неба! А то није усамљеност карактера, неог епохе и завичаја које они носе у себи као своје одређење.
(одломак)
Жарко Видовић, СУОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВЉА СА ЕВРОПОМ, (Историјска свест у Сеобама Милоша Црњанског, стр. 163-164, 168-171)Светигора, Цетиње, 1997.
Извор: srodstvopoizboru
