Пише: Жарко Марковић
Ако из Мостара кренете пут Требиња, до најјужнијег града у Републици Српској могуће је доћи на неколико начина, а два су свакако најпопуларнија. У мјесташцу Столац добијате шансу да се одлучите, па један крак пута води преко Љубиња, а други преко Берковића и Билеће. Они који путују до Требиња и даље до црногорског приморја или Дубровника добро знају о каквим се саобраћајницама ради и обично користе уходане принципе, путем којим једном прођу, углавном иду заувијек.
Цеста на путу преко Берковића и Билеће нешто је лошија него она друга, па возачи обично бирају руту преко Љубиња. На том путу су, рецимо, Мркоњићи, родно село Василија Острошког, свето мјесто за многе православце. Ако се, пак, одлучите на руту преко Билеће, могуће је видјети тај градић, препознатљив по одбојкашицама, војној касарни и бурној историји која се не тиче само становника тог краја. У Билећи су почетком прошлог вијека боравили такозвани „бијели Руси“, бјегунци од совјетске револуције који су, током боравка, учинили много добра за то мјесто. Билећи претходи малена херцеговачка општина Берковићи, а на путу између та два градића, постоји један путоказ који води на макадамски пут. Неколико километара вожње довољно је да се стигне у село чији назив пише на путоказу – Качањ. А у Качњу тек неколико десетина становника, један споменик, једна биста и један гроб. Биста и гроб припадају Владимиру Гаћиновићу, идеологу Младе Босне, једном од најистакнутијих српских интелектуалаца из прве половине 20. вијека. У свом родном Качњу Владимир Гаћиновић је 2002. године сахрањен – по трећи пут.
Но, прије објашњења зашто је Гаћиновић три пута сахрањиван ваља подсјетити на животни пут овог књижевника и револуционара који је трајао изузетно кратко, само 27 година.
Владимир Гаћиновић рођен је 25. маја 1890. године у Качњу, у свештеничкој породици. Отац Јован и мајка Савета имали су укупно петоро дјеце. Рана смрт оца (1906) утицала је на ову породицу, а највише на младог Владимира који је већ и до тада имао урођен бунтовнички и револуционарни дух који је због сплета несрећних околности само додатно оснажен. Школовање је почео у Мостару, а завршио у Београду, гдје је матурирао 1910. године након чега уписује правни факултет који убрзо напушта да би студирање наставио у Бечу, а затим у Лозани.
Истовремено почиње сарадњу са листовима Српска ријеч, Народ и Отаџбина гдје сарађује са Петром Кочићем, под чијим утицајем наставља своје политичко формирање. Током боравка у Швајцарској повезује се са руском политичком емиграцијом и прихвата идеје тамошњих револуционара који су заступали методе индивидуалних акција.
У том периоду пише своје најпознатије дјело „Смрт једног хероја“ у којем одаје почаст Богдану Жерајићу, извршиоцу атентата на аустроугарског генерала Маријана Варешанина у Сарајеву 1910. године. То дјело је својеврсан програм борбе за ослобођење српског и других јужнословенских народа од аустроугарске власти.
Услиједио је повратак у Београд и повезивање са организацијом Уједињење или смрт, након чега, у предвечерје Првог свјетског рата, поново завршава у својој Херцеговини, али и Сарајеву, гдје се повезује са члановима организације Млада Босна и практично постаје њихов идеолог. У то доба свака врста слободарске активности била је жестоко кажњавана од стране аустроугарских власти, али Гаћиновић вјешто измиче ригорозним окупационим законима и жестоко наставља агитацију за своје идеје.
Током Првог балканског рата борио се као добровољац, а почетак Великог рата и атентат који су припадници његове Младе Босне извели у Сарајеву на Видовдан 1914. године практично постаје својеврсна круна његове велике борбе.
Након атентата обрео се у Француској, гдје се прикључио морнарици те земље. Стигао је и до САД-а, гдје је скупљао помоћ и ангажовао добровољце за рат за ослобођење свог народа. Тамо се виђао и са Михајлом Пупином. Почетком 1917. поново долази у Швајцарску, гдје ће и окончати живот под надасве мистериозним околностима. У граду Фрибургу, написали су историчари, Гаћиновић се након јутарње кафе у хотелу срушио, осјећајући слабост и мучнину. Бива пребачен у болницу у Лозани, гдје лежи неколико дана, уз халуцинације у полусвјесном стању. Постоји биљешка да је тада под високом температуром тражио да му донесу „ледене воде са извора у Качњу“. Умире 11. августа, а испоставља се да је отрован арсеником. Обдукција наводно никада није извршена.
И данас, 109 година касније у Качњу живе Гаћиновићи. Тврде да је њихов славни предак отрован, да је иза свега стајао престолонаследник Александар Карађорђевић и његова екипа која је жељела да потпуно уклони остатке Црне руке и организације Уједињење или смрт због чега је, уосталом, и организован Солунски процес.
Владимир Гаћиновић сахрањен је у Лозани.
Након што је 1934. године на кошевском гробљу у Сарајеву изграђена Видовданска капела гдје су положени посмртни остаци младобосанаца, његови посмртни остаци су пренесени из Швајцарске на ту локацију. Током грађанског рата деведесетих у БиХ та капела је оскрнављена, а младобосанци су у Сарајеву постали „терористи“. Потомци Владимира Гаћиновића због тога су 2002. године организовали ексхумацију његових посмртних остатака и пренијели их у Качањ гдје је сахрањен – по трећи пут.
Извор: П-Портал
