Пробаћу нешто да вам објасним. Ја сам типичан продукт западне културе и субкултуре. Од музике, преко филма и књижевности до театра. Погледа на свет. Немам ја везе са Русијом. Волела бих да имам више, али немам. Осим руских класика, слабо вам ја варим то пространство и не волим вотку. Али волим Русију. Ирационално. Била сам тамо два пута. Више ми се свиђа од Грчке. Мада највише волим Словенију ( ни то не знам зашто ). Него да се вратим на тему.
Када сте млади и пуни енергије и бунта, привлачи вас Запад или оно што је некада био. Земља слободе, слободне мисли, реда. Барем сам тако мислила
Нормално је у таквим околностима да жудите да будете део тог света. А онда је дошла 1999.година. И схватите да је тај свет ипак другачији од онога што сте мислили да јесте. Заправо је у суштини шарена лажа Волта Дизнија. Али лака за прогутати док сте млади. Била сам тежак либерал ( не страначки него идеолошки ), скоро па прави либтард.
Када пређете четрдесету, вратите се на фабричка подешавања. Али тај процес иде полако. Зато што је и тада као и данас, тешко аутовати се а да вам не прикаче сијасет епитета : хомофоб, мизогин, нацош, да сам мушко била бих и силоватељ, пећински националиста и шта све не.
Данас, исти онај Запад, она Европа коју сам сматрала својом, укида медије, жигоше новинаре, позива на отимање имовине руских компанија, укида руске уметнике из претпрошлог века, понижава спортисте и врхунске уметнике прогања из институција културе – и све почиње да личи на време када су нацисти прогањали јевреје да би им отели имовину. Знам, неко ће рећи не може се поредити. Ја мислим да може. А ако су то вредности ка којима треба да тежимо, онда без мене молим вас. Ја у том колу не желим да играм. Не више.
Ива Бајковић
Извор: Фејсбук
