Jes’ baš neko ludo vreme.
Kao apsolutno najbolja ilustracija te konstatacije neka posluži podatak da se, u mesecu maju ove godine ovog veka, na protestu ispred Vlade Srbije pojavilo osoblje Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“. Za neupućene, reč je o tome da zaposleni ove ustanove mesecima traže smenu direktorke, a da to sve vreme nije moguće jer, navodi se u medijima, vlast kaže da „klinika pripada koalicionom partneru“. Da nije reč o psihijatrijskoj ustanovi, moglo bi se reći da su pomenute kadrovske okolnosti sulude, ali ovde će se morati birati neki pogodniji termin.
Dok se ta neka korektnija reč ne pronađe, podsetimo se još nekih primera tog specifičnog političkog „pripadanja“. Pa recimo, u pripremama za majski (kontra)miting vlasti u Beogradu princip „pripadnosti“ obrušio se na direktore ustanova, institucija i preduzeća koja „pripadaju“ vladajućoj partiji, a sa namerom da oni regrutuju svoje zaposlene. Svrha regrutovanja je lično i fizičko prisustvo „kvote“ odabranih, a pri mitingaškom pružanju podrške, kako politici Predsednika, tako i njemu lično.
Elem, svaki od narečenih rukovodilaca imao je „kvotu“, odnosno broj onih koje mora, maltene za ruku, odvesti na beogradski miting. Taj je, pak, zadatak dobijen jer je i rukovodeća funkcija takođe dodeljena na osnovu „kvote“ u podeli partijskog plena unutar vladajuće koalicije.
U prevodu, uz pobedu na izborima dobija se i pogolema količina ministarskih, direktorskih, šefovskih, zameničkih, pomoćničkih i ostalih državnih fotelja, koje se potom dele po matematičkom modelu, usvojenom da bi se uspostavila koaliciona vlast. I sad, oni koji su tu po „kvoti“, dobijaju svoje „kvote“ za ispunjavanje. Definitivno imamo reč meseca maja, dvadeset treće godine dvadeset prvog veka. Kvote, brate…
Nekoliko vekova ranije, Osmanlije su – po relativno bliskom principu – imale neke svoje „kvote“ koje su služile kao računska osnova za oduzimanje muške dece od neosmanlijskih porodica. Tim se putem, takođe nasilnim, uz pomoć broja janjičara utvrđivala „pripadnost“ nepripadajućih naroda organizaciji otomanske imperije. Ovo „pripadanje“ nije sprečilo i propadanje carstva, što će reći da su se „kvote“ odavno pokazale kao nedovoljno efikasna mera za učvršćivanje stabilnosti i sistema i režima na ovim prostorima. Sve ima svoj vek trajanja, sa kvotama ili bez njih, isto je.
Kvotokratija, kako bi se ovaj sadašnji ovdašnji oblik državne, političke, društvene i kulturne organizacije mogao nazvati, posredna je posledica prethodnog višedecenijskog verovanja da je partijsko organizovanje jedini osnov svakog uspeha zajednice. I sa (uglavnom samo formalnim) padom jednopartijskog sistema, prethodno verovanje je na brzinu prekovano u višepartijski princip da uz višepartijsku (ili višeklanovsku) vlast idu i „kvote“ – za neoosmansko gospodarenje segmentima i državnog aparata i ekonomije.
U prevodu, jednopartijski sistem je višepartijski rasparcelisan na jednopartijske segmente. No, kako svako vreme uvek ide logikom uspona i propasti, ovi parčići kolača koji se „kvotama“ dele, postaju sve teži za gutanje. Sve dok se sve to ne završi, pa na primer, sa osobljem psihijatrijske bolnice koje je, faktički u borbi sa „kvotama“, završilo na uličnom protestu. Tako su zaposleni u „Lazi“ – uz još nekoliko stotina hiljada ljudi koji su u maju zauzimali ulice u Beogradu i Srbiji – postali simbolični dokaz toga da nešto ovde debelo nije normalno. I da nije ludnica samo tamo gde piše da jeste. Vrata su otključana, izvolimo.
I nije određena „kvota“ za maksimalni broj pacijenata.
Vojislav Žanetić
Izvor: Nova Ekonomija
