Звонце је кева, што би рекли клинци.
Они који су у последњих пар година запоставили праћење домаћег једнопартијског парламента заборавили су на Звонце. Но, сада када је бојкот-фаза опозиције завршена, те када Скупштина поново блиста у свом пуном демократском сјају, Звонце се вратило.
За оне које сећање слабо служи, да подсетимо о чему се ту ради. Звонце је, дакле, мало дрљаво кућно-школско звоно, које базично служи томе да позове посланике да се окупе у сали, смире ако галаме, чују поново познати звук из тешких дана стицања основношколске дипломе или за тако неку баналну сврху. А онда се неки геније досетио чему оно заиста може служити. Да посланике владајуће већине – суштински крајње неупућене у сврху сопственог боравка у највишој институцији овдашњег парламентаризма – опомене да треба да гласају „ЗА“. И тако то сад функционише: образложи се разлог гласања, неко укључи Звонце, усваја се. Нема Звонцета, не усваја се. Иван Петрович Павлов се преврће у гробу, све заједно са својим џукцима.
Могло би се помислити да овај увод служи томе да се каже још која реч о раду Народне скупштине, која је у протеклом месецу на Звонце повећала број министарстава Владе. Том приликом, створено је и чудесно спојено Министарство за туризам и омладину, као и још чудесније раздвојена два министарства: за село и пољопривреду. Нећемо о томе. Нити ћемо о томе чему служе и ко је одобрио да испред Скупштине месецима стоје, стоје и даље стоје они чудни шатори из којих избијају звуци говора, па рецимо, и о томе како ултразвук убија бебе. Не. Тиме ће се једног лепог дана можда бавити полиција, само да оконча много важније растеривање активиста који покушавају да спрече почетак изградње новосадске верзије београдског Блока 45 на води. А ми ћемо се кратко бавити Звонцетом као парадигмом овдашње политике.
Новинске трафике, рецимо. Ако се поред њих застане и само мало пажљивије ослушне, чуће се звук Звонцета. То звоне таблоиди, подсећајући своје заборавне, необавештене и незаинтересоване читаоце на то кога треба мрзети данас, а у дану када је изашао најновији број. И за кога треба гласати ако, којим случајем, освану неки нови ванредни избори.
По истом том принципу, звоне и информативне емисије националних телевизијских фреквенција, временом трансформисане у велика Звонца, којим се чланови владајућег пирамидалног политичког Мега-Дафимент система редовно обавештавају о износу камате и сигурности политичких улагања. Ако неко ипак пропусти ову силну звоњаву, ту су ванредна звоњења, познатија као обраћања Највишег Руководиоца. Она се свако мало уприличују као највиши институционални облик интерног информисања, и њима се одређује званични курс политике на тај дан. А у односу на евро, долар, јуан и рубљу, јелте.
На Звонце се окупљају аутобуси подршке за митинге подршке. На Звонце има-па-нема-па-опет-има (чак је и амбасадор стискао прекидач) Параде поноса. Звонцетом се даје знак ко се боље, а ко слабије котира у Звонарници и на кога се подиже а на кога утишава хајка; на Звонце и крећу и стају хвалоспеви о највећим напорима, борбама и притисцима икада у савременој историји; Звонце може од савезника да направи издајника, од ортака непријатеља, од привредника тајкуна – а може и обрнуто.
За ким, због чега и када све Звонце звони, кључ је за разумевање свега овде и свих сада. Само треба знати чути. Или моћи звонити. И ако се, једног дана, уместо химне зачује дуго и гласно звоњење, нема разлога за чуђење. То је Звонце дошло да наплати сав свој минули рад.
Извор: Војислав Женетић/novaekonomija.rs
