Разговарао: Бојан Савић Остојић
Валери Мрежен је француска списатељица, визуелна уметница, филмска и позоришна редитељка. Међу њеним објављеним књигама издвајају се Mon grand-père (Мој деда, 1999), L’Agrume (Агрум, 2001) и Eau sauvage (Дивља вода, 2004), као и Forêt noire (Шварцвалд, 2012), Troisième personne (Треће лице, 2017) и La jeune artiste (Млада уметница, 2023). Из њене филмске и позоришне продукције издвојићемо документарни филм Pork and Milk (2006) и комад Gardien Party, написан заједно са Мухамедом ел Хатибом и приказан на BITEF -у 2022. У Музеју Же де Пом одржана је 2008. ретроспектива њених визуелних дела под насловом Place de la Concorde (Трг Конкорд).
Издавачка кућа Нојзац управо је објавила Агрум, у преводу Бојана Савића Остојића, који је тим поводом разговарао са ауторком.
Пре двадесет четири године објавили сте Агрум, књигу за коју неће бити претерано рећи да је обележила вашу каријеру. Она је и данас најуспешнија у вашој библиографији. У међувремену је објављена у двадесет три издања. Како данас гледате на тај текст? Колико вам је Агрум и даље близак?
Сећам се прецизно тренутка када сам почела да пишем књигу, током једне резиденције у Америци. Живо памтим читав период и контекст: рентакар, стан-атеље са малом терасом, изузетно узбудљиво путовање, осећај пустоловине. Памтим тренутак у којем почињем да приповедам о овом љубавном пару и одлуку да нараторку представим у помало подсмешљивом, погрдном регистру, будући да се у вези истакла пасивношћу. Можда су ме осећај самосталности и чињеница да сам отпутовала далеко од куће навели да се са извесним отклоном посветим тој недавно завршеној вези. Сада та ситуација звучи далеко, као и тај период, од којег ме дели већ више од двадесет година, тако да не препознајем себе у ономе што причам, отприлике, као кад себе видимо на фотографији из ране младости. Али књига ми је и даље блиска јер је постала део моје путање. Јавно сам читала одломке из ње, а кад год објавим нешто ново, увек се и Агрум појави приликом потписивања. Текст је доживео и позоришну адаптацију. Једна млада трупа играла је представу на турнеји. Имала сам прилике више пута да је гледам.
Рашивени портрет једног прилично шашавог партнера Бруна, који је сам себи наденуо надимак Агрум, чита се као роман. Шире гледано, припада вашем циклусу фрагментарних књига, заједно са Мојим дедом и Дивљом водом, који носи скупни наслов Trois quartiers (Три фртаља). Ипак, у поређењу са осталим насловима, у Агруму има највише романескних елемената. У неким преводима, штавише, књига је отворено представљена као роман. Да ли таква рецепција одговара вашим намерама?
Одговара, будући да упркос свему описује љубавну причу. То је једна потпуно климава, готово измаштана љубавна прича коју више чини чекање и пропуштени састанци него тренуци проведени заједно. Нараторка непрекидно замишља сцене, неки хипотетични футур у којем ће Агрум напокон доћи или позвати је. У тој паралелној реалности она смишља најлуђе сценарије како би му опростила сталне испале. Тако настаје читав низ херојских ситуација у којима се „сироти“ Агрум обрео стицајем несрећних околности.
Сусрет „слободног мушкарца“ и „лепљиве жене“ приказан је у низу фрагмената који избегава хронологију. Овако организовани текстпредставља покушај да се упустите у нарацију техником фрагмента?
Ја бих, у сваком случају, била неспособна да напишем линеарну приповест, организовану хронолошки. То нисам ни намеравала. Све што ми је остало од тог односа била су парампарчад, расута по временској оси, која никако нисам могла да спојим. И сама веза је подсећала на неправилно и испрекидано утискивање тачкица, pointillé. Конструкција приче је фрагментарна како би и сами читаоци могли да себи нађу место и да замисле ситуације или сцене у међупросторима. Ефекат је налик елипси у филму која спаја два временски удаљена плана како би гледалац наслутио шта се десило између њих.
Моје књиге су малтене реконструкција реченица које сам запамтила. Ништа нисам измислила
Нарацију води асиметрија два лика, сусрет два менталитета, два неускладива емотивна пејзажа. С једне стране је Агрум: опседнут собом, а дискретан по питању свега што се њега тиче, бескрајно посвећен садашњем тренутку и предметима (инспирише га њихова сталоженост). С друге стране, нараторка: жена која види много ширу слику, ништа не крије, жели да се уложи у причу са Агрумом. Али истовремено се труди да угуши своју сентименталност како би саслушала хирове тог непредвидљивог љубавника. То је могуће? Шта нараторка добија заузимањем подређеног положаја?
Нараторка на старту одлучује да заузме положај чекања јер схвата да ће, како год окрене, остати кратких рукава ако покаже иницијативу. И стварно: што она више инсистира, то се он више удаљава. Чврсто се држи заказаних састанака, све у нади да их Агрум неће заборавити. Она не добија апсолутно ништа, ни у једном ни у другом случају, али се хвата за назнаке, за наду; а то што покушава да се понаша као Агрум пружа јој илузију да ће он макар бити задовољан њеним отклоном. Труди да се постави као да јој је свеједно и да покаже како су на истој таласној дужини. Да ли он жели да се срећу с времена на време, малтене случајно, у зависности од његовог распореда времена? Она ће пристати на то. Али у књизи, наравно, та илузија је већ недостижна. Нараторка увиђа да је њена глума тотално патетична и да колико год се трудила, остаје без дејства. На крају крајева, захваљујући том сусрету, она ће развити парадоксалну стратегију: глумиће мањак интересовања како би заслужила љубав тог несталног бића. Нараторка на крају почиње да пише књигу, свесна да је Бруно изузетно романескни тип и да никад не би могла да га измисли. Сви ти тренуци који звуче веродостојно, као и њена потчињеност, постају реални елементи на основу којих ће почети да пише. У томе је њен добитак.
Иако Агрум подсећа на роман, као што сте истакли на почетку разговора, у њему није фикција на делу. Читаоцу је јасно да присуствује доживљеној причи, што је случај и са другим вашим књигама. У књизи Пинг-понг, великом интервјуу са Бертраном Шефером, кажете: „Моје књиге су малтене реконструкција реченица које сам запамтила. Ништа нисам измислила.“ Какви су били изазови транспоновања искуства у Агруму? Није ли тај поступак заиста лишен сваке фикције?
Постоји удео фикције јер је све то испричано касније, реконструисано по сећању. Могла сам да водим дневник и да бележим чињенице редоследом којим надолазе. Али никад нисам водила дневник. Било ми је интересантније да се ослоним на памћење, на његове рупе и изобличења. Одатле природно потиче фикција, као природна деформација коју врши само време. Као кад дрвена или метална врата почну да мењају облик под дејством топлоте или хладноће.
Приче које нараторка измишља када је Агрум одсутан, како би га оправдала или умирила своје нестрпљење, подсетиле су ме на Једноставну страст Ани Ерно. А минуциозно описивање Агрумових гестова има нечег заједничког са Натали Сарот и с њеним Тропизмима. У коју бисте књижевну породицу уврстили Агрум?
Престижно сродство! Заиста, док сам читала Једноставну страст, зачудили су ме ти сценарији које Ани Ерно измишља, те мале реторичке смицалице и ирационалне радње којима се препушта у нади да ће постићи некакво малтене магијско дејство. Том потпуно сулудом расуђивању она приступа крајње озбиљно. У Агруму пак нараторка измишља сценарије јер у одсуству информација или вести само томе може да прибегне. У тим невероватним причама засигурно има и лудила, као кад бисмо призвали наивно дете у себи и убеђивали га да постоји Деда Мраз. Натали Сарот је такође била веома важна за мене, због свих тих детаља за које се хватамо, због тумачења ситних гестова и интонација, посебно драмом Pour un oui ou un non (За једно да или једно не). Какав наслов. Још један утицај, који је више филмски, али је истовремено и књижевни – јер глас у офу на почетку филма чита новине – јесте филм Шантал Акерман, Je, tu, il, elle (Ја, ти, он, она): „И отишла сам, узела сасвим малу собу окречену у бело, уску попут ходника, где мирујем, бдим и лежим на душеку. Првог дана сам офарбала намештај у плаво. Сутрадан сам га префарбала у зелено. Трећег дана сам га избацила у ходник, а четвртог сам легла на душек. Кад је соба празна, чини ми се већа. Петог дана сам померила душек.“
С обзиром на ваше образовање (Академија лепих уметности), као и друга поља у којима сте активни, у којој бисте мери своју књижевност одредили као концептуалну?
Ја почињем да пишем кад схватим да, на свим фронтовима на којима сам активна, не могу наћи бољу подлогу за изражавање онога што сам замислила. Има ту нечег концептуалног, јер доста размишљам пре него што почнем с писањем. Испробавам различите могућности, а одлука да пишем наводи ме да у исти мах одредим форму. Ко говори, у ком времену, којим ритмом, како ће текст почети и тако даље. Претпостављам да сви писци ломе главу око тога. У питању је мешавина интуиције која нам се намеће (нужда) и прагматизма (одлуке донете на прецизан начин након низа менталних већања са собом). Уопштено говорећи, књижевност која ме занима прилично је концептуална, јер волим да откријем књиге које стварају принципе и нуде нове форме, израђене по мери за сваки појединачни пројекат.
После фрагментарног триптиха, Мој деда, Агрум и Дивља вода, посветили сте се аутобиографским приповестима које су разрађеније и наративније. Да ли након Шварцвалда, Трећег лица и Младе уметнице намеравате да се вратите фрагменту? Може ли та техника и даље да вас креативно подстакне?
Тешко је рећи. Чини ми се да сада тежим писању које је мање фрагментарно, с једне стране зато што сам у том кључу написала прве три књиге и јер желим да се мењам. Мрзим да се понављам, што излази на исто… Али и зато што желим да се опробам у детаљнијим, прецизнијим описима, у којима има мање елипсе. На почетку сам остављала много простора читаоцу, белине које би могао да испуни оним што замисли сам, водећи рачуна да останем што неутралнија и чињеничнија. Сада желим да се опробам у формулисању, у ритму реченице која се разрађује. И даље, наравно, ценим краткоћу, њену ефикасност, њену комику која је понекад сурова. Али – сасвим сигурно, због година – постајем сентименталнија и све ме више привлачи романескна елаборација.
За крај, да ли је могуће заљубити се у нечији егоизам? У нечије фикс-идеје, ритуале?
У сваком случају, нараторка Агрума се заљубила у одређен однос према свету, у нечији поглед на ствари и начин њиховог описивања, у извесну, помало екстремну поезију, уопштено речено, у културу. Агрум се занимао за филм, фотографију, књижевност. Сâм је фотографисао. Имао је обичај да се заустави на рубу ауто-пута како би ухватио одређено светло или боју. Често је наводио анегдоту о Годару који се једног дана паркирао у зауставној траци како би снимио изузетну боју неба. Полицајци су га опоменули: „То је трака за хитно заустављање“, а Годар им је одговорио: „Па и јесте хитно“.
Гостовање на Битефу
Комад Gardien Party, написан у сарадњи са Мухамедом ел Хатибом, приказан је на BITEF -у 2022. Посвећен је музејском простору, а унутар њега специфично чуварима музеја. Какви су утисци Валери Мрежен о пријему у Београду… „Нажалост, нисам била у прилици да дођем у Београд кад је комад приказан. Али он се сваки пут играо у музеју, пред публиком која је била релативно малобројна у поређењу с просечном публиком у позоришној сали“, одговара за Радар. „Замислили смо комад као перформанс и желели смо да се чувари нађу на месту на којем иначе раде, али да узму реч и испричају нам о својој свакодневици и ономе што бележе у својој осматрачници. Дошло је до ефекта огледала кад је у питању понашање посетилаца музеја. Свако је могао да се препозна у описаним ситним преступима, објашњењима и оправдањима, иако сви знају да нема пипања. Желели смо да извесни хумор уђе у комад, али и да обрадимо и теже видове тог занимања, да узмемо у обзир досаду, класни презир… Изворно, представа је монтажа изјава насталих у оквиру једног већег истраживања, спроведеног у неколико музеја.“
Извор: Радар
