Примјећујем како у посљедње вријеме многе партије и политичари говоре о „изборној вољи грађана из 30. августа 2020. године“. Такав се појам, по правилу, тумачи у складу са партијским и дневнополитичким интересима и злоупотребљава се, па се свакодневно, али произвољно, говори о кршењу те изборне воље. А најчешће су они који говоре о њеном кршењу управо ти који су је први и највише прекршили. Или пак страствено подржавају оне који су је прекршили. Благош нама.
У чему се састојала изборна воља грађана који су поразили злочиначку диктатуру прије двије године (а ту подразумијевам огромну већину гласача који су изабрали неку од три побједничке коалиције, тј. макар 80% те популације)? По мом мишљењу, а сигуран сам да не гријешим ‒ изборна воља се састојала првенствено у сљедећем:
- да се одбрани Црква и да се сачува њена имовина, кроз изгласавање новог Закона о слободи вјероисповијести и закључивање Темељног уговора;
- да се економски развој државе усклађује са реалном ситуацијом и интересима њених грађана, а не са интересима западних центара моћи;
- да се Црна Гора врати себи у идентитетском смислу, између осталог и путем модификације државних симбола, тј. увођењем црногорске тробојке као народне заставе и српског језика као службеног;
- да се у најкраћем могућем року процесуирају Мило Ђукановић и све остале главешине ДПС-а и осталих партија бившег режима које су се током диктаторске страховладе огријешиле о законе;
- да се укину санкције Русији и укине признање Косова као независне државе;
- да се са Србијом и Републиком Српском остваре најближи могући односи у свим областима;
- да се покрене иницијатива о изласку Црне Горе из НАТО-а и поврати привилеговани статус војне неутралности;
- да се грађанима омогући да по први пут на слободним изборима бирају своје представнике, без крађа, притисака и уцјена.
Е сад, ове које сам навео су основне компоненте изборне воље грађана који су срушили диктатуру прије двије године.
Запитајте се, док вас многи свакодневно бомбардују причама о нечијем рушењу изборне воље: зашто готово ништа од наведеног није остварено?
Ако због „језичака на ваги“ и западног притиска није било услова да се у актуелној ситуацији баш све оствари, зар није могло бар понешто? Зар политика није умијеће могућег ‒ зар се у преговарању, попуштајући на једној страни не може заузврат добити нешто на другој?
Не, наши представници су, намјерно или не, донијели одлуку да не добију ама баш ништа за нас (а говорим прије свега о Здравку и његовим пуленима, наравно, јер су као извршна власт имали позиције моћи).
Толико за данас о изборној вољи.
Извор: Бошко Вукићевић/Фејсбук
