Пише: Вук Вуковић
Трампова јавна похвала оружју које се користило приликом киднаповања Николаса Мадура и његове супруге, названо ‘Дискомбобулатор’ или како га преводе ‘Збуњивач’, онемогућило је, према ријечима шефа Америке, да венецуелански војници реагују тако што би притисли дугме и употребили руске и кинеске ракете. Испада како би свијет, доиста, постао нека верзија изгубљеног раја, само кад би се некако истријебио тај источно-азијски, притајени притисак који врше над остатком свијета представљајући пријетњу по његов опстанак.
Дајући, углавном, интервјуу у Овалном кабинету, Трамп је казао како ништа више не може рећи о том оружју, мада би тако желио (’objet petit a’ предсједника је употреба моћи о којој јавно говори као о степену највећег америчког достигнућа), док се у медијима извјештава како су војници били паралисани, повраћали крв и падали у несвјест. Како можемо дознати чак из половичних изјава што за сврху имају само појачати иовако већ распрострањени колективни страх, непријатељ је у данашњим ратним интервенција легитимна мета експеримента над којим се тестирају скривена и сасвим нам непозната оружја! Тим прије, у Minority report-у, пре-когови из центра јединице за предвиђање злочина унутар Министарства правде, нису друго до специјално тајно оружје које ипак може да забагује, као што су то, на примјер, у контексту реченог, специјални војници за посебне владине елиминације, на дрогама које производи наука скривено од јавности, из посљедњег наставка Борнов идентетет.
Упоредо са овим удјељивањем дивљења паметном, технологизованом оружју смрти, подруку иде секс, који се окреће око моћи, тако су моћници екскорт даме у Давосу плаћали и до 90.000 франака како би им испунили све прљаве фантазије у оргијама и баханалијама. Тако је, дакле, свјетски економски форум (WEF) био и оргија олигарха и перверзија милијардера!
Извјесни Андреас Бергер пише како, пораст сексуалних услуга током Свјетског економском форума оживи туризам тог, иначе, мјеста чије услуге могу да приуште они који спадају у 2% људи, и да се посебно скупо наплаћује уговор – пет жена за четири дана – цијена чак иде и до 96.000 франака, што могу да искеширају или што је прије свега резервисано искључиво за изабране моћнике. (Та сума, међутим, не укључује боравак у скупоцјеним хотелима, ресторанима, као ни евентуалне поклоне.)
Посебно се, како се може прочитати из тзв. процурелих информација, тражи “игра улога”, јер, могло би се рећи како фигура која важи за ауторитет у јавности, у сексуалним играма бира улогу објекта који се мазохистички третира, захтјевајући да буде вербално и физички потпуно понижена.
Портпарол агенције myLADIES открива како осим секси журки и играња улога, постоје и свакодневни захтјеви, или како већ то објашњава једна високопозиционирана ескорт дама која годинама ради у Давосу током WEF: ‘Имала сам сусрете са људима на високим позицијама који ми нису плаћали због секса и нежности, већ да би их игнорисала или чак командовала њима’. Затим додаје: ‘Многи директори или сличне особе осјећају снажну привлачност ка субмисивном понашању и више траже даму којој могу да се покоре и да буду пасивни, уместо активни.’ (Већ је Жил Делез писао како садомазохистичке игре почивају на уговору.)
Врло је популарна – ‘дјевојка-искуство’, дневна и ноћна варијанта у којој се без ‘сценарија’ ствари одвијају спонтано, чак се иде дотле па се изиграва нека врста односа: пословна пратња има диплому, говори више језика, има понашање које се подразумјева кад се у друштву високе елите итд., што ће рећи како није само додатак који попут модела остаје нијема и без дозволе да се на било који начин искаже осим појавности, тако се повремено укључи у разговор/догађај, који је обично перверзно посвећен тривијалним стварима (типа: Макрон је носио наочаре у износу од преко 600е, што је одмах подигло потражњу и цијену истих).
Или, постоје сасвим супротне ситуације у којима ескорт даме откривају како су, касно ноћу у бару, присуствовале разговорима у којима су ултрабогати бивали цинични и истовремено потиштени, кад би међу собом у полупијаном стању говорили, да је климатска криза попут ‘слона у соби’, оно што долази и што је неизбјежно као апокалипса, те да је на земљи остало још свега пар година и да, стога, живот треба проживјети најбоље што је могуће. Иначе, та логика капиталисте и довела нас је на ивицу амбиса: искористи све као да сјутра не постоји, или оно што стаје у мудрост carpe diem. (Међутим, овдје ваља рећи како капиталиста никако не разумије да утркивање са временом које нам све брже понестаје, у потреби да се што више за што краће проживи и потроши, само, у ствари, продубљује меланхолију која најдубље пушта корјење управо у вјештачком изобиљу, кад предмет више не узврћа никаквом жељом за њим.)
Вук Вуковић: Све након Адама је промашај: Сиоран – мислилац горчине и екстазе
Говор премијера Канаде колажно ћемо, укратко, цитирати: ‘Данас ћу говорити о прекиду који је настао у светском поретку, о крају једне лепе приче и почетку бруталне стварности у којој геополитика великих сила не зна ни за каква ограничења(…) Моћ система не долази од његове истине већ од спремности свих да се понашају као да је систем истинит.’
Да: постојање демократије, једнакости и права загарантованих за све, јесте лаж у коју се системски вјеровало као да је истина, међутим, кад се истина показала као лаж, срушио се сав непостојећи поредак изграђен на њој.
У говору о могућности мање моћних да се одбране од прогресије у походу на отимање и присвајање од стране три свјетске силе, између осталог, аутору ових редова чини се понајбитним за разумјети, како су се многи лидери, одједном, опредјелили говорити истину јер су се многобројне земље нашле у ситуацији да стрепе за своју сјутрашњицу пред силом која неумољиво дјелује. Тако, трампизам није нешто што је тек тако попут баука бануло у свијет либералног поретка, напротив, сâм поредак је био трампистички кад се са њега оструже грандиозна глазура лажи.
Сада, са том се траумом итекако тешко суочити, и замка је управо у томе што – свјетски лидери говорећи како ствари стоје или Како јесте (Comment c’este – Бекет), управо и сами покушавају избјећи повјеровати да је, доиста, тако, и да развој ситуације може бити само гори. (Ово мјесто призива Лакана који је препознао како се самом жељом можемо одбранити од жеље, дакле, говорећи о истини тако се бранимо од ње, умишљајући како већ тај гест указује да имамо контролу над њом.)
У Минеаполису, грађани масовно излазе на улице и протестују употребљавајући оно што Ален Бадју назива ‘контакт’ којег иште револуција или отпор, тако да, кад смо писали да републикански апарат гушећи унутрашњу кризу путем репресије коју милитаристички извози напоље, дакле, шерифујући западном хемисфером (што свакако иде наруку источно-азијском све чвршем партнерству), сада се оно унутра угњетавано појављује као репресивни одговор на примјењу полицијске тортуре која свако мало посегне за убиством грађанина. Слика у којој се Америка налази данас читљива је у Минеаполису, као однос државе према грађанима, и поодавно већ у Детроиту, граду који је био гигант а сада је пустиња настала након банкрота.
Крис Хеџс овај тренутак објашња као ‘потребу уметне или себичне империје да изврши колективно самоубиство.’ Отуд, на свијет Запада рефлектује се конфузно стање, дезорјентисаност и крајња поилитичка погубљеност, која се понајбоље може препознати у реакцији Европске уније која је, несумњиво, понајвише изложена Трамповом непредвидљивом политиком свакодневице која производи тектонске глобалне поремећаје.
Извор: Вијести
