Пише: Вук Вуковић
Немојте писати, телефонирајте’, тај кратак савјет радо је давао Умберто Еко, много прије њега, наизглед ову – филозофију фриволног – у потпуности је свакодневно практиковао Енди Ворхол, доиста први који је разумио да: моћ, новац, слава – превазилазе секс који се око њих врзма као какво кудраво псетанца око икона које су глобално обожаване настале као амерички производ 20. вијека како би служиле да управљају фантазмом упроштених биомаса, од моде до односа према Другом, ти – `телевизијски артефакти` – наставили су бити – као што је облик заправо претекст свјетлости – претекст наших личности. Друкчије речено: иконе Холивуда су шаблон у који се излива наша уобразиља.
Оно чиме плијени, очарава, заводи (али и иритира) Енди Ворхол, јесте само њему у оној мјери својствено одсуство, незаинтересованост, `немарност`, довољност себи којом је папа поп-арт-а зрачио (да: у дословном смислу јесте био чиста монтажа, ништа природно, спонтано, увијек већ у сопственој телевизијској емисији), као антипретедент на престо умјетности, штавише: степен искрености којом се он представља остајући на површини напросто је невјероватан, можда смо, отуд ми у заблуди и нисмо у стању попут њега видјети да се све одиграва као на телевизији: ратови, тероризам са његовом вазда пријетећом сјенком, Олимпијада. (Бодријар у књизи Савршен злочин, пише: “Нема шта да се каже о Ворхолу, а то је и он сâм много пута рекао у својим интервјуима и у свом Дневнику…”)
Надаље, наша искуства не формирају се тако што присуствујемо овим – планетарним самоукидајућим догађајима – него тако што их визуелно конзумирамо преко екрана, ‘електронског процепа’ (Пол Вирилио) у свијету који је ништа више ни друго до – сумрачни снимак – који се манипулативно монтира. (На питање гдје је нестала емпатичност, постоји прост одговор: у прекомјерности на дневном нивоу обрађених информација.)
Вук Вуковић: Предосјећање краја – Тријумф нихилистичког поретка
Није ли Ворхол, у ствари, правио портрет данашњег, постмодерног свијета, у којем је сваки субјект сопствени медиј, дакле, прича која почиње изнова сваког дана, водећи – визуелни дневник о себи: док једе, путује, спава, воли, упражњава секс, тугује за мртвим Ближњим, итд.? Обратимо пажњу: Нарцис је нестао, свако се очајнички качи за ивицу погледа Другог.
У личности Достојевског, Фројд налази четири фасаде личности, за савременог субјекта постоје двије: егоцентрик и ‘прекорачена личност’. У суштини, то је, ако у поглед унесемо макар мало анализе, ‘амеба’ која се храни – фиктивном пажњом којом уцијело управља велики Други, симболички конструкт свих наших официјелних односа.
Ворхол је у више него довољној мјери упознао тај глазурни свијет гламура (воштан и налик господи из Фелинијевог филма ’ Giullietta degli spiriti’’ 1965) и оних који живе без занимања, продајући своју појавност, тако да, у књизи ‘Филозофија од а до б и натраг’, написаће и сљедеће редове: “Када сам набавио свој први ТВ пријемник престао сам се толико бринути о томе имам ли блиске односе с другим људима.”
Доиста, има нечег исповиједног у односу према телевизији, увијек већ она нам говори и шаље слике, директно нас издваја у обраћању, премда је телевизија данас мртва, њена смрт је ослободила толико медија, тако смо стигли до социјализације која пролази кроз друштвену мрежу, преко које смо дужни дати најбољу верзију себе, ону која гарантује cool тзв. feedback: да, овако нас други посматрају и признају, убјеђујемо себе у самонаметнутој изолованости. У томе је садржана жеља којој смо сви посвећени, и око које се на готово зомби начин грабимо: увјек више подршке, више обожавања, више дивљења само за нас, док, с друге стране, исти објекат третирамо као обични trash. Отуд се да извући сљедеће питање: пошто нам у потпуности преда себе, да ли је и даље другу особу могуће вољети истим интензитетом, или је, управо – прекомјерно поклањање себе начин да се ослободимо/ратосиљамо Другог? Зар Ворхол не привлачи управо јер је искрен у дивљењу којег има према принципу на којем почива Америка, апсолутно несклона продубљивању ичег у односима који почивају на бизнису и маркетингу; капитализам ослобађа од психологије Другог? Она као да несвјесно поштује упозорење које стиже од Витгенштајна према којем – Никад не смемо да се играмо дубинама другог.
Конзерва ’Campbell`s soup’, ’ Brillo box’, портрети звијезда (Мерилин Монро, Мухамед Али, Фројд), та паралела је извучена са много вјештине, тим прије што тек сада схватамо да у глобализацији – бренд и личност имају исти статус, или: личност мора постати бренд како би се масовно трговала/рентирала. Ту, дакле, филозофију тржишта Ворхол је први докучио и његова реакција је била величанствена: правићу шта се од мене тражи (умјетност је, заправо, поруџбина, као што је и током Ренесансе Црква била њена каса али и тема, сублимни објекат на чијем је преносу/преводу у свијет умјетност била упослена), јер све се ради за новац који – парафразирајмо Слотердијка – кружи око Земље као што Земља кружи око Сунца.
Нема Трансценденције, Историје, великих прича, само и једино финални производ, директно комуницирање, филмови у којима `глумци` (умјетници и џанки отпад) воде секс и опште са камером – како примјећује Душан Макавејев – “испоручивање интиме без односа према себи”, као на покретној траци, субјект који сâм себе учи напамет, дат на слици без дубине, тек покривајући иначе неосвојиву површину, што је веома конкретно, уосталом, “субјект је израслина” (Лакан). Нема инсистирања и нема тајне, метафоре, ничега осим транспарентне празнине, тако Ворхол исто прилази порученом цртању ципела као и портрету краљице Елизабете. Доиста, он нема ни најмањи проблем да у свијету бизниса и маркетинга (то близанство је темељ Америке), понуди себе као занатлију који преноси замисао неког модног часописа или капиталисте у успону. Несумњиво да популарна култура докучује наук Фројда, који препознаје блискост између – `ега и маса`, што не чуди ако разумијемо откриће феноменолога који схватају да је его у свијету, не у субјекту, у релацији, која се увијек већ испод површине заснива на борби, ривалству за освајање симболичког; или представљамо нешто као друго име за то, или се маргинализујемо, то сурово правило једнако важи у универзуму (машинерији) новца као и у умјетности. Сâм Ворхол је ту крање прецизан, налик каквом хирургу који ради на `тијелу маркетинга`, на подсјећању да је демистификација дословно преношење, па ће рећи: “Бити успешан у бизнису је најфасцинантни облик уметности. Правити новац је уметност, радити је уметност, а добар бизнис је најбоља уметност.”
Поп-арт је – спектакуларизација свакодневнице, акценат на њеној материјалној страни, на стварима са којим свакотренутно функционишемо; то је тако близу Франсису Понжу, његовом наслову ‘На страни сам ствари’, гдје пјесник прибјегава – `дедукцији` – цигарете, столице, шибице, ништа мање на списку је и лонац, рубље, штипавица.
Та, дакле, непрекидност новца и времена доиста су једно исто, будући да и смрт кошта, такође. Штавише, ништа се тако уносно не продаје као – смрт, и ако нешто мора знати икона која апсорбује помијешане, еруптивне емоције фанова, то је да зна кад и како треба окончати/овјерити, већ због тога што врхунац – славе доноси смрт, посљедњи одсјај који, уједно, има и највишу цијену, ону која стално расте. Да, уновчимо сјећања на нас.
Извор: Вијести
