Пише: Вук Вуковић
Каква судбина чека све оне имигранте са којима на улицама Лос Анђелеса национална гарда води улични рат који се проширио и на Сан Франциско? Да ли неко сматра да онај који губи прилику и за експлоатацијом – што се поодавно, иначе, сматра привилегијом – неће положити већ свој ионако изгубљени живот на зараћеним улицама?
Наиме, према неким информацијама, захваљујући криптовалутама као и пословима са некретнинама, од почетка мандата Трамп је своје богатство увећао за преко милијарду долара. Је ли то превод слогана – Make America great again?
За то вријеме док гледамо breaking news и сцене у којима се имигранти третирају дословно као – улични пси (полиција на коњима их гази!), Европа се додатно наоружава, очигледно не намјеравајући да покуша коначно испреговарати мир у Украјини.
Упоредо са овим, израелске власти су спремне спријечити сваку хуманитарну помоћ која би да се пружи Палестинцима у Гази. Гдје дјеца умиру од глади, и гдје се и даље спроводи бомбардовање иако је све рушевина на рушевини. (Грета Тунберг је враћена из Израела, са још једним активистом, иако је повод доласка једрилицом била хуманитарна помоћ Палестинцима у Гази.)
Илон Маск који се понаша као какав суперхерој, не само да је приватизовао општи интелект, већ од његове компаније Space X зависи рад НАСЕ, као што компанија Неуралинк јесте потпуно и коначно отјелотворење биополитике.
Тако, најбогатији човјек свијета, који је и власник електричних аутомобила које производи компанија Тесла, своју политичку визију заснивао је на масовном отпуштању административних и бирократских радника, на мјерама штедње које, наравно, никада не важе нити погађају богате, него се богати на рачун такве финансијске репресије још више богате. Утолико прије, хаос који се догађа у ЛА и Сан Франциску, може да буде почетак револуције у Америци. Јер, имигрантима припада да промјене Мартин Лутер Кингов усхићени усклик у – Ја немам ништа!
Сад је право вријеме да наглас сами себи читамо поему ‘Америко’ од Алена Гинзберга. Будући да минотаурска машина једе све и повраћа назад, у стање некаквог хибрида, тим прије јер је касни капитализам у фази аутоканибализма.
Кад се ради о експлоатацији природних добара, о насилно убразом напретку, максимизацији профита итд., онда на трагу тога треба рећи да је сасвим извјесно шта следи Гренланду: да – рента од исцрпљене нафте иде најдоминантним корпорацијама зарад веће ефикасности на разулареном тржишту. Међутим, прије овога треба додати још нешто, дакле: демократе су производећи ратове упражњавале политику са дебелим дефицитом, не би ли се сада, некако, прва сила свијета истргла из дубоке кризе, она намјерава споља вршити експлоатације, а изнутра спроводити чврсту антиимиграциону политику, плус огромно смањење или поништење радних односа који јој знатно ослабљују буџет. – У блиској будућности, биће то земља најбогатих који су насељени у огромним, празним мегаполисима око којих се простиру непрегледне пустиње.
Друкчије речено: баук буржоазије кружи Вашингтоном!
Након апокалиптичног пожара у ЛА, сад су се разбуктале кварташке борбе имиграната против националне гарде, и цијена тога је опстанак или смрт. Да ли, ипак, постоји проблем са латиноамериканцима и имигрантима? Апсолутно! Од растурања разарајућих дрога, до непрестаних ратова банди, убистава, пљачки, силовања, све је то дио живота оних групација које животаре на маргини. Али, шта је улична банда спрам система који је врховна банда?
Кад Жак Лакан објасни да, чак иако су тврдње љубоморног мужа тачне (његова жена збиља има сексуалне односе са другим мушкарцем), то не искључује како је његова љубомора и даље патолошка. На питање како то, одговор је сљедећи: зато што му је потребна љубомора да би одржао сопствени идентитет?
Сад пређимо на ово питање: зашто је Америци неопходна увијек већ несређена граница са Мексиком или сјутра зид, да би свијету показала своју демократију? Зар онда, у таквој режији, она не би била потпуно антидемократска и земља разних банди уколико би се, примјера ради, упоредила са Канадом, иако холивудски урадак редовно нађе за сходно да ту земљу и њене људе исмијава, што је један, збиља, пар екселанс простачки гест.
Да: не постоји, психоаналитички речено, гладак, ненаборан, течан и антистресан однос са Ближњим, напротив, све невоље које нас у животу сналазе потичу од тог, у основи, немогућег односа (о чему, наравно, све вријеме проповиједа хришћанство). Утолико прије, никакве вајде од тога да се вазда проблем који постоји изнутра (овдје је то случај са америчким системом) пројектује споља, на извањца, странца, дошљака, будући да он само користи већ постојеће и разрађене опције кршења закона. Тим прије, Трампово рјешење на плану економије као и антиимиграционе политике подједнако је погубно, посебно кад чујемо да гувернера назива неспособњаковићем па и скотом.
Но, оно што масмедијски свијет занима јесте: да ли је ово прилика да се најмоћни човјек свијета измири са најбогатијим човјеком свијета, који га је преко своје платформе X (гдје се иначе одвија сва политика свијета) подржао у ономе што је сада реалност у ЛА и Сан Франциску? Иако су претходно водили прљави рат.
Избави нас од Ближњег
Необорива је чињеница да, уопште не важи како су избјеглице које траже спас из сопствених земаља које су ратом уништене, у ствари и више него потенцијални терористи, будући да управо од тероризма и бјеже, сасвим довољан примјер да се ово поткријепи јесте мрачно стање у Авганистану, гдје фундаменталне локалне власти спроводе најужаснији тероризам у модерној доби.
Док Мишел Уелбек подиже глас против “исламизације Европе” (у мање више јефтиној причи романа Покоравање), преко океана се прогоне хиспаноамериканци, латиноамериканци, и остали имигранти, као што се ништа мање држављани Америке масовно отпуштају са радних мјеста, што нам говори да се полако испуњава оно што је најављено: развијена вјештачка интелигенција преузима многе послове, отуд се ултрадесница рехабилитује у Европи, али такође и Америци, прије свега радници су ти који тој политичкој страни поклањају пуно повјерење. Оно што буни јер је, ипак, потпуно нелогично јесте: како да се то догађа кад Европом газдује глас Брисела и њених технократа, док у Америци Маск, Безос, Закербер, посједују толику моћ која се аутоматски одражава и мијења реалност? Уосталом, Јанис Варуфакис је препознао и најавио долазак владавине технолордова.
У Гардијану читамо (10. јун), сљедећу вијест: “Калифорнија је саопштила да је распоређивање Националне гарде од стране администрације републиканског председника Трампа било незаконито и да је кршило суверенитет државе и савезни закон, наводи се у тужби коју је поднела суду против владе САД.”
Кршење закона, суверенитета државе, злоупотреба националне гарде, производња самовољне политике, дакле – радикализам републиканаца може бити – речено језиком Илона Маска – нуклеарна бомба за САД!
Због ове ужасне ситуације, прогона дискриминисаних и дисквалификованих, гетоизираних и израбљених, измучених, нисам могао да се ових дана не подсјетим једног од омиљених бендова из дана глуварења у Његошевом парку, у питању је бенд Rage against the Machine и њихов генијални албум који датира из 1999 – Тхе Баттле оф Лос Ангелес. Понекад се испостави да је герила могућа само до шеснаесте године…
Извор: Вијести
