Савка, притом и Вукова рођака, изгледа да је била та која је Вуку пјевала највећи дио од двије стотине и четири пјесме које су ушле у два издања Пјеснарице. Колико људи што се баве нашим наслијеђем зна имена као што су „слепа Живана“, „слепа Стефанија“ и „баба Јелена“? Без њиховог доприноса Вуков филолошки магнум опус био би немогућ или непотпун.
Сваке године 7. новембра, обиљежавало се то или не, празник је читаве наше културе и њене хисторије. Тога датума 1787. године, рођен је Вук Стефановић Караџић. Његове готово неизмјерљиве заслуге вјеројатно су већини познате, но ипак добро је сваки пут сажети: као културни револуционар и реформатор нашег језика и писма, Вук је извршио обрат националне културе од немјерљиве важности, успјевши у вишедеценијској борби да умјесто дотадашњих „високих“ и потпуно недосљедних варијанти (посебно у писму), као стандард установи језик обичнога народа, живи језик штокавског нарјечја. Овај којим управо ове ријечи и редове пишемо и којим говоримо. Да је ту стао, било би довољно да овај хроми избјеглица херцеговачког поријекла, једва преживјели сиротињски син неписмене и под Турцима готово уништене Србије, довијека буде слављен, уза само још неколико личности – Доситеја, Његоша и Теслу – као сам врх хијерархије најрјеђих заслужника за читаву националну хисторију.
Својим пак филолошким радом, понајприје као скупљач народних пјесама, Вук је успио у још нечему величанственом: да народну књижевну баштину Срба, али и Јужних Славена уопће, донесе као чињеницу и непорецив факат на међународну позорницу и тако неуспоредиве естетске домете наше књижевности прошири и уздигне до највиших кругова и најумнијих људи епохе.
Дакако, то није ишло без кључне заслуге великога Словенца Јернеја Копитара, царског и краљевског цензора и филолога који је у аустријским државним институцијама „дужио“ славенске језике и у првим годинама друге деценије XИX вијека успио наговорити младога Вука да скупи и састави избор („цвјетник“) народних пјесама и тако представи једну непознату културу свијету. Занимљиво, поготово из наше овдашње перспективе, да је као примјер којим би се Вук могао водити при стварању рада какав код Срба није имао правога и суставног прецедента, Копитар навео „Разговор угодни народа словинскога“, дивнога Андрије Качића Миошића, далматинског, хрватског пучког пјесника и фратра. И тако је 1814. године у Бечу „печатана“ прва Вукова „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, с преко стотину народних пјесама које је Вук сакупио записујући их из многих извора, највећма на терену, путујући и слушајући од слијепих гуслара, приповједача и казивача. Убрзо затим излази и друга, проширена. Збирка је била сензација. Пјеснарицом су у једнакој мјери били задивљени и затечени најистакнутији интелектуалци, умјетници и филолози, од Истока до Запада континента – међу њима и Добровски и Јакоб Грим, и сам Гете, највећи њемачки романтичарски пјесник и централна фигура њемачке културе.
Ово су мање-више познате ствари готово свима који се имало баве хисторијом наше културе.
Мање се међутим говори о самој структури и нарочитој „жанровској“ подјели унутар Пјеснарице. Из тога, а гледајући уназад и вршећи трајно потребно ново вредновање улоге и фигуре Вука Караџића, откривају се кроз поновно читање и хисторијат настанка те преважне књиге и неки лични елементи који нису увијек на дику. Колико год нам то тешко могло пасти, чињеница јесте да нема великих личности које у исто вријеме не би имале и мана. Дапаче, што већа личност, то су веће и мане, рекло би се.
Пјеснарица, супротно ономе што би данас већина помислила и за што би се асоцијативно везала, садржи само осам епских, такозваних јуначких, или како се називају још „гусларско-сљепачких“ пјесама. Остатак чини стотину „љубовни и женски пјесана“, како у предисловију (предговору) књиге пише Вук. Под женским пјесмама подразумијевале су се, дакако, лирске пјесме. Али не само то. У њима је и посебан сензибилитет, посебан поглед. Колико често се ово помиње и, важније, разумије, оваква подјела? Удио жена и женска перспектива, емотивно нијансирање и засебна позиција, поглед на ствари, као и њихова сасвим материјална, потпуно незаобилазна улога и заслуга, како тематски, тако и ауторски, а нарочито извођачки, односно казивачки?
За својих путовања на којима је скупљао те ингениозне епске пјесме, Вук их је већином чуо од слијепих гуслара и казивача. Њихова су имена споменици преко стотину година и на спомен већ препознатљив дио опћег фолклорног, поетског и културног имагинарија: Филип Вишњић, Тешан Подруговић, Старац Милија. Колико људи што се баве нашим наслијеђем зна пак имена као што су „слепа Живана“, „слепа Стефанија“ и „баба Јелена“? Жена од којих је слушао народне епове и приче, пословице и предаје, чије пјевање је слушао – текстове и мелодије (које Вук умјесто овим грецизмом означава предивним синонимом: „глас“). Без њиховог доприноса Вуков филолошки магнум опус био би немогућ или непотпун.
Савка је изгледа та која је Вуку пјевала највећи дио од двије стотине и четири пјесме које су ушле у два издања Пјеснарице
Проблематичније још, и много ближе скупљачу и редактору Пјеснарице, појављује се још једно име. За разлику од горенаведених жена што су остале запамћене само по крсном имену и приђеву или апозицији који су означавали њихово стање и усуд, једна је жена под пуним именом и презименом остала далеко од шире јавне и културнохисторијске свијести. У контексту истраживања Вуковог односа према музици (у логици дакако извођења већине народних пјесама уз гусле), велики и марљиви музиколог Драган П. Млађеновић подсјећа како заслугу за успјех Пјеснарице поред Копитара, с правом слављеног и институционализираног, има и готово потпуно заборављена Савка Живковић. Савка, рођена Чардаклија, касније жена важног интелектуалца Стефана Живковића Телемака, члана Карађорђевог Правитељствујућег совјета српског, била је притом и Вукова рођака. Млађеновић истиче фрапантну чињеницу: Савка је изгледа та која је Вуку пјевала највећи дио од те двије стотине и четири пјесме које су ушле у два издања Пјеснарице.
Вук је унаточ томе нигдје не спомиње.
Да је у култури обиљеженој мушким херојством, борбама против завојевача, хајдуковању и ратовима за слободу, женска улога по правилу била и у политичкој хисторији скрајнута, опћа је ствар. Оно што је посебно проблематично јест да је та пракса неодвојива и од културне повијести.
Чак и много касније у модерности, у њеном зениту и периоду највећег ослобађања женских права, а с тиме и стваралачких енергија и увођења хетерогености интерпретација прошлости културе, неравнотежа је остала.
Двије стотине година након Вукова рођења, 8. новембра 1987. почела је Радио-телевизија Београд с емитирањем ТВ серије „Вук Караџић“, по сценарију Милована Витезовића и у режији великог, и данас срећом и даље живог Ђорђа Кадијевића. У големом ауторском и продукцијском замаху од чак шеснаест једносатних епизода (што су заправо снимане као филмови), серија је рађена пуне четири године и као дотада најскупља у хисторији РТБ. Кад се појавила на телевизији ујесен 1987., у години „Два века Вука“ – била је догађај, што ће потврдити многи који још памте те нарочите телевизијске године. И то догађај не само у Југославији. Серија је приказана на фестивалима диљем Европе, а свој успјех – који као да је, у дубљој иронији, дијелом зрцалио сензацију коју је у Европи изазвала „Пјеснарица“ скоро два вијека раније – окрунила је двије године касније главном наградом, добивши на престижном фестивалу у Риму и Гран-при Европе. Импресивније, по препоруци Умберта Ека, Унеско је уврстио серију у културно добро Континента.
Главне улоге, самог Вука кога је играо Мики Манојловић, па онда можда чак и више улога Карађорђа у фрапантној физичкој сличности глумца Марка Николића, најзад незаборавни књаз Милош Обреновић што га је тумачио генијални Александар Берчек, и данас су дио културног сјећања генерација.
Колико се међутим женских улога и њихових носитељица могу из прве и без гледања у секундарне изворе сјетити било тадашњи гледатељи, било гледатељи каснијих реприза? Тко је играо Вукову мајку? Или, лакше, пошто је у више епизода – тко игра Ану Краус Караџић, Вукову жену? А Мину, Вукову шћер-љубимицу?
Није се лако сјетити, осим онима с најврснијим памћењем, а и тада је то памћење епизодних улога, никако носећих. И у овом антологијском телевизијском подухвату улога жена углавном је споредна. И ту је свијет мушки такођер.
Док се тај и такав принцип не „поравна“ и не поправи мало, док не добијемо и интелигентне и промишљене (а не реторичке и потрошне, као код касног Шотре) серије и филмове о свим овим женама – од оних које су казивале и пјевале ту срму нашег цјелокупног књижевног израза, преко интелектуалки и унутарњег, фамилијарног круга и њихових улога, или метафорички речено, док не добијемо „нашу Џејн Кемпион“ и српске Маргарете фон Трота и Софију Кополу – дотле чак ни та величанствена, стожерна личност наше писмености, књижевности, хисторије и културе, неугасла звијезда у нашој културној Плејади неће и не може сјајити пуним сјајем.
Ђорђе Матић
Извор: П Портал
