
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Поводом релативно успјешне и гледане филмске изведбе „Руски конзул“ ових дана је у многим медијским кућама био гост Вук Драшковић, писац истоименог романа који је послужио за сценарио поменутог филма. Ражаловани политичар, вјечити опозиционар и епизодни човјек на власти, некадашњи биорократски апаратчик- Вук Драшковић, критикујући комунистичка застрањења и негативне посљедице те идеологије по друштвени развој (што је цијело вријеме била основа његове политичке идеологије кад је, деведесетих, био опозиција Милошевићу) сада, у исти кош декаденције, трпа и Цркву, и интелектуалце, и свакога ко не пристаје на колонијални, вазални однос према Западу.
Тако, овај бивши цртач етницких српских мапа унутар Југославије, сада жали за Југословијом, оптужујући за њен распад и Цркву и Милошевића. Овај инспиратор добровољачке српске гарде, сада далај-ламише по београдским студијима, овај одсјецитељ руку које носе исламске барјаке по Србији, сада ламентира над угроженим миром и разбијањем једне велике државе.
Наравно, нико нормалан не доводи у питање вриједност велике државе, и мира- насупрот рату, али је нестварно и ван памети да је писац књига које су разгореле сјећање на геноцид над Србима преко Дрине, и на прогон Срба са Косова, сада као искључивог виновника распада Југославије и рата у њој види врх српске политике и српске цркве.
Овај Вук очигледно има капацитет да поред длаке (некад разбарушене и пустињачке, а сада углађене западњачке) промијени и ћуд, али ми не можемо промијенити сјећање на некадашњег милитантног монархисту, потом подржаваоца ДПС-а у његовој изразито анти-српској фази, а сада човјека који претендује на монопол над памећу овог народа када каже „и сад бих Конзула и Нож написао на исти начин“ .
До читања у сљедећем броју…
