Пише: Вук Јеремић
Политичка сцена у земљи претходних месец дана неодољиво подсећа на експрес лонац – са сваком новом блокадом и протестом притисак се појачава, а пара нема где да побегне. Улози се подижу, тензија је опипљива, а инцидент већих размера је пуким случајем избегнут. Ово је, наравно, свим политичким субјектима кристално јасно, али оно што ову ситуацију чини посебно опасном је што су се и власт и опозиција нашле у ситуацији у којој не смеју да повуку потез који би попустио вентил и избегао неминовну ескалацију.
Колико год ситуација деловала безизлазно у овом тренутку, хипотетички постоји низ потеза који би допринели спуштању тензија и повратку у дисфункционалну свакодневницу у којој је доминирало вербално, а не физичко насиље. Али контекст у којем је дошло до серије блокада и протеста, њихови дубљи поводи и предисторија онемогућавају излаз из пат ситуације.
У току дана поново је у више места у Србији одржана акција Застани Србијо, у којој се 15 минутним блокадама у тишини одаје пошта страдалима, али и захтева кривична и политичка одговорност. У више места дошло је до мањих инцидената када су појединци у аутомобилима покушали да пробију колону.
Оваква акција уследила је дан након што је опозиција објавила аудио снимак на којем се наводно чује функционер СНС-а из Новог Сада Дамир Зобеница на којем даје инструкције о томе како чланови странке треба да опструишу акцију и вређају учеснике. Из владајуће странке су негирали да је у питању снимак Зобенице, тврдећи да се ради о снимку генерисаном од стране вештачке интелигенције.
А након што је акција „Застани Србијо“ одржана испред зграде Ректората Београдског универзитета група студената са више факултета је упала у зграду, рекавши да почиње дванаесточасовну блокаду. Иако нису отворено рекли шта је циљ блокаде, из онога што су пренели поједини извештачи, вероватно се тражи кривична одговорност људи који су одговорни за напад на студенте Факултета драмских уметности који су током претходне блокаде онемогућили пролаз на булевару испред факултета.
Тихо врење кризе
Развој актуелне политичке кризе, која ових дана улази у своју запаљиву фазу, може да се прати још од 2020. године и одлуке већег дела опозиције да бојкотује изборе. Драстичан корак бојкота се показао као промашај, првенствено због превеликих очекивања опозиције од међународне заједнице која је равнодушно гледала на готово једнопартијски састав парламента. У наредним изборним циклусима опозиција је покушавала да се укрупни кроз више ад хок коалиција, верујући да су у октобру 2023. године у томе и успели формирањем коалиција Србија против насиља. На таласу масовних протестних окупљања, власт је расписала још једне ванредне парламентарне изборе, а опозиција је по први пут од 2012. године рачунала да ће макар начети хегемонију власти. То се није десило, а постизборни период обележили су оптужбе на рачун легалности гласања које су долазиле и из иностранства. Опозиција је покушавала да своје аргументе подвуче још једним циклусом масовних протеста, али се та енергија истрошила. На крају се власт одлучила за стратешки компромис, а у другом полувремену ове изборне саге је потукла опозицију, првенствено због тога што се коалиција поцепала.
То нас доводи до ове ситуације. Пад надстрешнице затекао је опозицију у тренутку када покушава да санира штету која је настала расцепом, уз потешкоће да сакрије и даље постојеће анимозитете између појединих лидера. Због протраћених шанси и погрешних потеза и процена из претходних година, политичку борбу против власти у великој мери предузели су активистички покрети који су направили јасан отклон од странака опозиције. А када је позив опозиције на још један масовни протест у Београду пропао, једино што им је преостало је да преузму метод политичке борбе активиста.
Блокада суда и тужилаштва у Новом Саду, где су у првим редовима били управо опозициони прваци је с једне стране приморало власт на уступке у виду хапшења осумњичених и пуштања дела активиста, а са друге је представљало први потез који је наишао на одобрење опозиционе јавности и активистичких група. Након тога, опозицији је понестало других маневарских потеза, они сада морају да наставе са блокадама и протестима. У супротном, ризикују да буду потпуно маргинализовани. Притом, протести су у толикој мери децентрализовани, да је наивно веровати да би „спуштање лопте“ опозиције имало икакав утицај на све друге покрете који тренутно протестују због различитих ствари.
А као што опозиција не може да се повуче, исто тако не може ни власт. Ако су догађаји након децембарских избора ишта показали, то је да је власт спремна на извесна тактичка повлачења како би купила време, рачунајући да ће деизнтеграциони процесу унутар опозиције урадити своје. Ипак, захтеви јавности након пада надстрешнице далеко превазилазе краткотрајне уступке, траже се ствари које доводе у питање саме принципе на којима се темељи власт. Оставка премијера Вучевића би симболички представљало преузимање кривице власти за трагичну смрт људи, што је више од онога што власт у овом тренутку може да прогута. Поједине оставке и хапшење пар функционера јесте признање постојања проблема, али се шаље порука да пад није системска ствар, већ ненамеран пропуст неколицине. Они нису желели опозицији ни да дозволе одржавање седнице о поверењу влади, иако је свима ту јасно да је позиција извшне власти недодирљва у оваквом парламенту. Ништа прихватљивији за власт није ни захтеви да се објаве сви тајни уговори везани за реконструкцију пруге, јер ко зна чега све у том тамном тунелу има. Притом, када би неким случајем и пристали на ове захтеве, врло брзо би се испоставили нови захтеви у виду одустајања од рудника литијума, уступања Генералштава и низ других.
Избори које нико не жели
А како ни једни ни други не желе да попусте, даља ескалација је неизбежна. А притом и једна и друга страна обигравају око теме ванредних парламентарних избора као потенцијалног излаза из кризе.
Председник Србије Александар Вучић је поново извадио карту саветодавног референдума о поверењу председнику, што је потез који повлачи још од летошњих литијумских протеста, а са циљем да целу проблематику преведе на терен своје личне популарности која је и даље неупитна. Ипак, опозиција упорно избегава да се ухвати за ту удицу.
Опозиција, опет, захтевом за оставком председника Владе имплицитно тражи и парламентарне изборе. Технички, изводљиво је да већина изабере новог председника Владе, али на симболичком нивоу оставка премијера би подразумевала и пад Владе. И поред тога, они оклевају да ствари назову својим именом.
Суштински, парламентарни избори не одговарају у овом тренутку ни једнима, ни другима. Уз све прерогативе власти, СНС и њихови партнери не желе кампању под овим околностима док је сећање на трагедију и даље свеже. Ако ишта, они би желели да се ствар заборави, да грађани, укључујући и оне који гласају за њих, престану да гледају изнад себе када улазе у било коју јавну институцију. Тим пре што је изградња и реконструкција објеката свих ових година била једна од најјачих предизборних адута власти.
ЕУ обуставља све исплате из ИПАРД-а Албанији због неправилности приликом трошења средстава
Опозиција не жели гласање због тога што нема никакве гаранције да би на њима прошла ишта боље него на јунским локалним изборима. Поред тога, изборни услови су и даље идентични као што су били, па постоји објективна бојазан да би се опозиција опет поцепала по старим линијама поделе ко је за бојкот, а ко за излазак на изборе.
Стога ће ствар наставити да функционише по принципу експрес лонца. Опозиција и активисти ће наставити са протестима и блокадама, а овога пута не постоји опасност од тога да ће се грађани уморити, јер их на овим протестима углавном ни нема. Власт се за сада уздржава да употреби отворену полицијску репресију, али је све теже одбранити тезу да се протестима супротстављају насумични грађани, имајући у виду да је доста пролазника већ идентификовано као чланови СНС-а. Инциденти већих размера су за сада избегнути, али је само питање дана када ће доћи до озбиљније есклације.
Извор: НИН
