Пише: Вук Бачановић
…јавор гусле све су сачувале
успомене на наше јунаке.
(Смрт силнога Реџеп-паше, херцеговачкога валије)
Епска пјесма „Од главе Зете до града Спужа“ не престаје бити предмет скандала које подстичу жутa штампa и сензационалистички медији. Послије неколико случајева у Црној Гори, када је проглашавана позивом на „клање муслимана“, пјесма је изазвала скандал и у Сарајеву. Разлог? На друштвеним мрежама појавио се приватни снимак полицајца МУП-а Кантона Сарајево српске националности, који у неком угоститељском објекту, уз пратњу синовљевих гусала (дјечака од око 10 година), пјева:
„Од главе Зете до града Спужа,
крвави ланац војске се пружа.
Притисли Срби турске ливаде,
Турцима у Спуж задају јаде.
А сердар Вуле с високе куле,
џефердар пали, кукају буле.
Лелечу Турци, кукају буле,
ој леле, леле, ево га Вуле.
А сердар Јанко са сабљом маше,
ударите, браћо, српство је наше!“
Више је него разумљиво зашто, у контексту злоупотребе епске традиције за подстицање погромашке атмосфере и ратних злочина 1992–1995, извођење епике – макар она била везана за црногорско-османске ратове 1876–1878, када је, приликом ослобођења Спужа и Подгорице, Ахмед Мељикукић са још пет спушких главара дошао на Цетиње потврђујући да тамошњи народ „са радошћу очекује књажеву војску“, имајући у виду коректно поступање Црногораца према муслиманима у Никшићу и Бару, као и ранију прокламацију кнеза Николе Петровића муслиманима, у којој се каже:
„У вјеру вашу као у светињу неће нико тицати. Ја вам јемчим за то, а о правичности и о љубави мојој према вама свједоци су стотине једновјерника вашијех, који су у земљи мојој и код мене наилазили вазда братскога дочека, помоћи и одликовања.“
Међутим, излишно је очекивати да епска поезија, као и било која друга књижевност, буде политички коректна или да постане предмет цензуре. То не само да би представљало капитулацију пред онима који је злоупотребљавају, већ би била и пропуштена прилика да се размисли о адекватној образовној политици у настави историје и историје књижевности, у оквиру које би епика била тумачена у свом историјском и књижевном контексту – без покушаја уљепшавања и романтизације, који су нам се увијек обијали о главу.
У том смислу, корисно је сагледати и босанскомуслиманску епику, у којој се такође налазе етноконфесионални пејоративи који могу допринијети разумијевању заједничке прошлости.
Цар Сулејман из Стамбола крену,
И са њиме хоџа Ћуприлићу
Поведоше силовиту војску.
Развише се алајли барјаци,
Баш ко зими дебели облаци.
Звека стоји мача и топуза,
Њиска стоји ата и парипа,
Све пјевају по избор јунаци.
Здраво војска Руменлију приђе,
Под Биоград још здравије дође.
Кад ступише Сави на обалу,
Намјестише на чекме ћуприју.
Мутну Саву туде пребродише,
Славонију листом поробише:
Робе, пале, а о јаду раде,
Младу дјецу воде у сужањство,
А дјевојке себи за љубовце.
(Цар Сулејман узимље Будим)
0044 А вели му Осман бајрактаре:
0045 »О мој дајо, Мујагин Халиле,
0046 С вама не ћу пити хладна пива!
0047 Како ћу се с вама напојити,
0048 Кад смо ону чету покупили,
0049 Па смо сашли у земљу каурску,
0050 Ко посјече с Каурина главу?
0051 Посјече је Мујо ил Халиле.
0052 Ко зароби робље из Каура?
0053 Зароби га Мујо јал Халиле.
Мујо Хрњица погуби Шимана Брехуљу (Сарајево)
0610 Онда вели ускок Радојица:
0611 „Бег Мустај бег, глава од Крајине,
0612 Ја сам Ану младу ујагмио,
0613 Па се хоћу беже потурчити,
0614 Потурчити и себе и Ану,
0615 Па се онда њоме оженити.”
0616 Па отален они покренуше,
0617 Здраво сјели у турску Удбину,
0618 Бег је Рада л’јепо потурчио,
0619 И са л’јепом Аном оженио,
0620 Дарово му десет кућа кмета.
0621 Не зове се сада Радојица,
0622 Већ се зове Пилиповић Ибро.
Мустај бег лички поробио Задар (Мостар)
0329 Халил узе лијепу дјевојку,
0330 Пође с њоме завичају своме.
0331 Све шехите своје покопаше,
0332 Рањенике кући понесоше.
0333 Тале узе мрка Каурина
0334 И објеси о танахној јели,
0335 Нека стражу чува од Турака.
0336 Па одоше брду уз планину,
0337 Пјевајући и пушке мећући.
Хрњица Халил и Которац Илија (Фоча)
0836 Кад видише два Чејванагића
0837 Да влашчета нигје жива нејма,
0838 Отале се браћа повратише
0839 И одоше, друштву доказаше.
0840 Када браћа војску покренуше
0841 И каменом Ригу ударише,
0842 Поробише, ватром попалише
0843 И Вишића кулу поробише,
0844 Уфатише Вишића госпоју.
0845 Што је села око Рига било,
0846 Све су дица села попалила.
0847 Поробише, ватром попалише,
(Бој под Удбином)
0015 Служи вино нејачак Омере,
0016 По имену Хрњичић Омере,
0017 Па им рече Хрњичић Омере:
0018 »Чујете ли, аге и бегови!
0019 Ја сам чуо, а мајка ми каже,
0020 Да сам баба имо и амиџу,
0021 Па су били свој Крајини крила.«
0022 А рече му удбински диздаре:
0023 »Копилане и од копилана,
0024 ти си влашки с обадвије стране,
0025 Твоја мајка из кршних котара,-
0026 Мила сестра Смиљанић сердара,
0027 Па ју јесте потурчио Мујо,
0028 Потручио нићах учинио,
0029 Под пасом је тебе донијела.«
Хрњичић Омерица (Сарајево)
Пејоративи попут Тручин, потурчити, влашчад, каури и величање феномена као што су заробљавање, паљење, отимање, вријеђање и понижавање неодвојиви су дио људске историје, а камоли простора који су, због своје географске несреће, стотинама година били крајишта великих царстава.
Ако то имамо на уму, не можемо бити глуви и лицемјерни према чињеници да различити балкански народи имају различита историјска искуства и сензибилитете. Поједностављено речено, у случају Црне Горе, ако је друштвено прихватљиво (као што и треба да буде) да подгоричка медреса носи име султана Мехмеда II Фатиха, освајача Деспотовине и Босне, јер је он био муслимански владар и као такав близак муслиманском становништву, онда ни извођење „Од главе Зете до града Спужа“ не може представљати скандалозан чин – исто као што ни промоција збирки бошњачке епске поезије не би требало да буде спорна.
То не значи да овакве појаве саме по себи поткопавају стабилно друштво. Напротив, проблем могу представљати само незрела друштва која нису у стању да раздвоје корист заједништва и савезништва малих народа од историјских сукоба, који нас уче шта се дешава када тог заједништва нема.
Или, како је 1972. у свој дневник записао Родољуб Чолаковић:
„Историја нам није била милостива, прије је била маћеха. Да је неки Томислав или Душан или Твртко или Симеон или Самуило имао снаге да запаше све земље од Алпа до Црног и Јадранског мора, да се одупре иностраним освајачима, да у таквом подручју изгради феудалну државу, па апсолутну монархију, па да у њој нарасту снаге за буржоаски преображај, ми бисмо били данас једна нација која би имала један књижевни језик, једну литературу. Овако нас је историја испарцелисала, раскомадала, ушли смо као посебне нације у овај вијек и догурали до социјалистичких друштвених односа. Морамо водити рачуна о томе, али не смијемо у име равноправности република у нашој федерацији постављати захтјеве који у својој консеквенци значе негирање начела на коме је федерација заснована.“
