Пише: Вук Бачановић
Одјељци Дубровачког архива (Diversa cancelarie, Diversa notarie, Debita notarie итд.) у којима су сачувани судски документи о трговини робљем из дубровачког залеђа, не представљају релативно непознат, трагичан дио историје Српске земље и Приморске и Босне, већ и мрачно свједочанство о кооперацији владајућих елита и криминалног олоша у поробљавању властитих поданика. Извори не остављају трага сумњи да је бизнис продаје „људског меса“ у рукама ситне и крупне властеле, па чак и босанске краљевске породице Котроманића и да банде такозваних „влаха робаца“ под покровитељством исте властеле Српске земље и Босне нападају села, вребају по селима, људе везују у ланце и на дубровачкој територији их продају у ропство трговцима из Фирнце, Анконе, Барселоне, а потом и Турцима Османлијама.
Немајући куд, сиромашни људи су, бјежећи од глади и честих епидемија куге, у ропство често продавали властиту дјецу, а понекад нудили и сами себе, будући да је положај кућног роба, наложнице или проституке у неком од италијанских или османских градова изгледао као свијетла будућност наспрам живота под влашћу домаћих великаша. Једна од најтужнијих судбина коју сам ишчитао из ових докумената јесте она Дражене и Жедне из долине Неретве, мајке и кћери, продатих љета господњег 1382. у Лепеници дубровачком трговцу, који их је послије заувијек раздвојио Дражену продавши у Италију, а Жедну задржавши за себе као личну робињу.
Зашто пишем оволики увод?
Због тога што је очигледно да властела нашег времена и њој лојални криминални елементи у основи нису много другачији од оних из 14. вијека. Узмимо примјер Насера Орића о којем извјесна турска филмска кућа ових дана завршава продукцију игране серије. Млади глумац који изображава Орића је чак рекао да се на снимању суздржавао да заплаче само због тога јер се Орић цијелог рата сустезао да заплаче, осим једном када је видио тијело дјевојке разнете гранатом.
Врло дирљива сцена.
С тим да искрену сузу може пустити само она особа која установни да ратни документи обавјештајне службе РБиХ, АИД-а, који говоре о Орићу и њему сличнима понајвише наликују опису дјеловања разбојника из 14. вијека из дубровачких списа. У сагласности са овим извјештајима и свједочанствима који говоре о организованој крађи хуманитарне помоћи од стране Орића и њему лојалних људи како би се сребреничкој сиротињи продавала по десетоструко већим цијенама, шверцу цигарета и нафте, трговини људима, организованој проституцији за припаднике УНПРОФОР-а, застрашивању и убијању оних који би се усудили побунити, јесу и ратна сјећања Ибрана Мустафића, предсједника извршног одбора Скупштине општине Сребренице:
Док по Сребреници глад и смрт харају, Насер ужива на све начине. Тако смо једном дошли код њега у стан у Лемелама на Панђуришту, где су биле Шеида, удовица убијеног Јакуба, и њена кћи Зијада… Газда је у сусједну собу позвао Зијаду да га, како рече, мало измасира. Одгегао се Насер и Зијада је кренула са масажом. Имала је већ петнаестак година, тако да је већ била употребљива за масажу… Сазнања да су неки „јахали” девојчице за килограм брашна, којима по годинама могу бити дедови, учинила су ме јачим у ставу да никада нисам крочио на било какво окупљалиште.
Сви потресни документи, углавном трансакције и признанице робовласника из дубровачког архива о сиротињи коју су купили или продали, посебно женама и дјевојчицама које се саме продају у ропство да не би умрле од глади, такођер настају у контексту великашких локалних ратова у којима оперишу ситни криминалци, сталешки „власи ропци“, који често имају амбицију да и сами постану ситно племство.
И заиста „влах робац“ је средњовјековни термин који најбоље описује оно чиме се у стварности, као и други локални господари рата, бавио јунак турске сапунице да би постао локални феудалац. Који је свој новостечени феуд напустио када је схватио да је исти отписан од стране превртљивог сарајевског сениора, оставивши своје робове и потчињене на милост и немилост плаћеним убицама Завршавајући овај текст читам препуцавања Милорада Додика и Дине Конаковића на друштвеним мрежама о случају задржавања хрватске пјевачице Северине Вучковић на граници Србије како би јој граничари постављали глупа питања о рату, а она, природно, давала још глупље одговоре.
И док читам како слуђена сиротиња бљује отров, ко је у праву, Вучићеви граничари или пјевачица која се у Београд запутила да пјева на приватној рођенданској прослави неког буџована, размишљам о драмском тексту у којем се несретници и несретнице продани у ропство у 14. вијеку сусрећу са својим потомцима из 21. вијека. Шта би им рекли? Да ли ишта?
Или би се само заплакали, јер се за више од пола миленијума готово ништа није промијенило.