Пише: Вук Бачановић
У земљама Западног Балкана секуларна држава све више уступа простор вјерским заједницама, које се из духовне сфере селе у политичку арену — то је закључак Бобана Батрићевића, историчара и професора на Факултету за црногорски језик и књижевност (ФЦЦЈ), Александре Јерков, чланице Извршног одбора Регионалне академије за развој демократије (АДД) из Новог Сада, Едине Бећировић, професорице на Факултету за криминалистику, криминологију и сигурносне студије Универзитета у Сарајеву, и Луције Марковић, феминисткиње и активисткиње из Загреба, која се представља као жртва религијског насиља — изнесен у емисији Грађански угао Центра за грађанско образовање (ЦГО) на ТВ Е, гдје су на ту тему одговарали на питања Звездане Ковач, директорке за стратегију и комуникације у ЦГО-у.
Морам признати да сам на прву био изненађен зашто у емисију у којој се говори о овако битној теми није позван ниједан социолог религије, ако већ не представници вјерских заједница, или било ко ко се професионално бави религијом као феноменом, већ историчар у чији опус спада уљепшавање лика и дјела црногорског колаборационисте с усташким режимом Савића Марковића Штедимлије, професорица која предаје савремене сигурносне студије у Сарајеву и такође се не бави религијом, магистарка европских интеграција и регионализма из Новог Сада, те контроверзна жртва вјерске индоктринације, односно, како сама наводи, обреда егзорцизма у Пентекосталној цркви у Загребу, такође без икаквог формалног образовања о друштвеној улози религије. Одсуство релевантног стручњака који би могао аргументовано расправљати о односу религијских институција и државе у овом случају нимало није резултат мањка искуства, већ очигледне намјере да се гледаоцима понуди једностран, идеолошки обојен наратив у којем се религијска заједница банално представља као препрека напретку и демократији.
У конкретној емисији није ријеч о било којој религијској заједници, већ конкретно о Српској православној цркви.
Историчар Батрићевић је тако упозорио да је „Црна Гора прије 20 година била на нивоу секуларности скандинавских земаља, а сада смо, према истраживањима, на рангу Ирана“, наглашавајући притом да је Српска православна црква (СПЦ) постала духовни ослонац политичке већине, те да је „2020. године у Црној Гори дошло до православне револуције — пандана исламској револуцији у Ирану“.
Оно што ме „у земљама Западног Балкана“ одувијек фасцинира јест самопоуздање огромног броја јавних личности при коментарисању материје о којој немају ни базична сазнања. Батрићевићу би водитељ који се за емисију спрема барем гуглајући, а не у својству „директорке за стратегију и комуникације“ — шта год то представљало — поставио сљедећа питања:
- Да ли то хоћете да кажете да је ниво секуларности (шта год значила та синтагма) у Црној Гори директно насљеђе из периода владавине Момира Булатовића, односно односа према вјерским заједницама у СР Југославији? Можете ли поближе објаснити шта мислите под „нивоом секуларности“?
- Ако већ спомињете скандинавске земље, да ли мислите на Данску, у којој је државна лутеранска народна црква уставном одредбом дефинисана као „установљена црква“, којом управљају краљ (или краљица) и парламент (Folketing), и која се на тај начин испреплиће с државним институцијама, или на Норвешку, у којој „народна црква“, иако раздвојена од државе, задржава посебан правни статус и државно финансирање, или на Шведску, у којој се црква, без државног управљања, финансира из буџета, уз обавезу да чланови краљевске породице морају бити њени припадници?
- Пандан исламској револуцији у Ирану догодио се у Црној Гори 2020. године? Добро, господине Батрићевићу, ако заиста желите да вас ико икад позове у неки медиј као релевантног саговорника, можете ли ми одговорити на питање: које то одредбе Устава Црне Горе дефинишу једног владику Српске православне цркве као доживотног „врховног вођу“, најмоћнију јавну личност која се не бира демократски, већ је именује вијеће православних теолога, и која има овлашћења да по свом нахођењу прекраја државну политику, надзире цијели законодавни систем, именује судије и врховни је командант војске и сигурносних агенција? Да ли можда СПЦ у Црној Гори надзире неки специјални програм обогаћивања уранијума с циљем да Православна Република Црна Гора ускоро постане нуклеарна сила?
Добро, јасно ми је да би одговори на ова питања у потпуности обесмислили сврху емисије, али да ли се гледаоцима ипак могло понудити више од Луције Марковић и њеног искуства с минорном протестантском заједницом у Хрватској, која нема никаквог утицаја на државну политику? Или је концепт емисије такав да се подвргавање „потпуној контроли у свакодневном животу“, које описује Марковић, преслика на СПЦ? Заиста, који су то вјерници СПЦ подвргнути „потпуној контроли у свакодневном животу“? Постоји ли о томе неко релевантно истраживање? Нема?
Као што га нема, и не може постојати, за оно што сугеришу некомпетентни историчар Батрићевић и још некомпетентнија магистарка европских интеграција, када настоје да прикажу како СПЦ, по узору на ирански клерикални режим, влада Србијом и српским народом. Иако сви доступни докази указују управо супротно — да је црквени врх СПЦ, иако не све њене епархије, под директном контролом режима Александра Вучића, односно да је у питању модел секуларизма који црногорски националисти могу само сањати: да политика и државне институције у потпуности доминирају над вјерским заједницама, и на тај начин над слободом свијести и савјести самих вјерника. Да и не говоримо да се оптужба СПЦ за клерикализам равна оном иранском износи управо у вријеме када америчком администрацијом доминирају протестантски хришћански националисти, који вјерују да ће подршка израелским ратним апетитима убрзати други долазак Исуса Христа, и који су свијет довели на сам руб нуклеарног армагедона.
Али не, видите, посјета патријарха Порфирија Москви — у стварности пропагандни трик наручен од стране државе с циљем прикривања потпуне потчињености Вучићеве власти интересима САД и ЕУ — управо је тај догађај који ће нас сутра увести у православну џемахирију, а нипошто чињеница да живимо у оквирима глобалне политике коју осмишљавају опскурни секташки фанатици.
„То није случајно. То је тренинг — неуролингвистичко програмирање које има за циљ да надвлада чињенице галамом и емоцијама“, изјавила је професорица Бећировић. Наравно, није се осврнула на опскурне секташке фанатике на челу још увијек најмоћније државе свијета и наводног узора демократских процеса, већ је у том контексту говорила о начинима обрачуна с „малигним руским утицајем“, који се, како је допунио некомпетентни историчар Батрићевић, наводно спроводи преко СПЦ.
Али не брините, наши експерти имају рјешење.
Бећировић је навела Украјину као примјер земље у којој је, у годинама уочи рата, систематски грађен снажан контранаратив кроз дјеловање мањих културних и образовних центара. „У мјестима гдје су руске цркве биле једина институција, основани су центри с дебатама, филмовима, анализама. Људи су почели да виде ширу слику“, казала је она.
Украјински контранаратив? Историјски ревизионизам којим су готово сви украјински колаборатори и ратни злочинци из Другог свјетског рата, од Романа Шухевича до Степана Бандере, проглашени херојима батьківщине, и у којем је државно насиље над канонском Украјинском православном црквом постало дио легислативе? Насиље омогућено пучем из 2014. године, који су опет спонзорисали амерички неоконзервативци и који није имао никакве везе с демократијом и вољом украјинског народа? То је „шира слика“ коју нам нуде наши цијењени, посве некомпетентни саговорници.
Да будемо до краја јасни, критика вјерских заједница, укључујући и врх Српске православне цркве, не само да је легитимна, већ је нужна у сваком озбиљном друштву које тежи демократској и институционалној зрелости. Међутим, у овом конкретном и многим другим сличним примјерима јавних наступа у Црној Гори ми се не сусрећемо с тим. Управо супротно — под видом критике подмећу се лажи, идеолошке карикатуре и отворене шовинистичке фарсе, чији циљ није преиспитивање већ демонтажа, делегитимизација и сатанизација једне цјелокупне духовне и културне вертикале. Другим ријечима, не ради се о критичкој мисли, већ о осмишљеној агенди. Под плаштом наводне борбе за секуларизам и антиклерикализам спроводи се пројекат културног — као прве фазе етничког — чишћења, којим се легитимише медијска и академска кампања усмјерена ка уништењу историјског и идентитетског ткива из којег је Црна Гора настала као држава. Тамо гдје оваква врста лажи узурпира јавни говор до мјере глупости која обесмишљава говор као средство комуникације, а мржња се пакује у обланде „прогреса“, критика више није коректив, већ и сама бива обесмишљена и постаје средство намјерног наметања глупости и деструкције.
У том тренутку више не говоримо о сукобу мишљења, већ о рату против права на вјерску слободу једног цјелокупног народа.
Ако је ово „Грађански угао“, онда се ради о углу с којега се грађани посматрају као вишак, а грађанство се дефинише искључиво према степену спремности на идеолошку покорност ступидним наративима и ништа више.
