Пише: Вук Бачановић
Као млад аутор, био сам склон поједностављеним поређењима. Промишљајући о грађанском рату у БиХ 1992–1995, написао сам текст под називом Српска НДХ, у којем сам Републику Српску, због систематских злочина над бошњачком популацијом, за које је несумњиво одговорно њено ратно руководство, успоредио са злочиначком марионетском творевином из Другог свјетског рата. Данас, петнаест година након што је тај текст написан, схватам шта је у њему било претјеривање, а шта није. Српска и НДХ се не могу поредити самим тим што је прва настала плебисцитарном вољом српског народа у процесу дисолуције Југославије, када мононационална организовања нису имала довољно снажну, или било какву, алтернативу. Она није проглашена у рату, већ непосредно пред почетак ратних дејстава. Њу, за разлику од НДХ, није основала страна сила доводећи на власт црнокошуљашку фашистичку клику коју је, у ту сврху, годинама припремала, и она није била заснована на расном законодавству, већ на либералном уставу који је усвојила изабрана уставотворна скупштина. Њена војска није била партијска, већ регрутована, народна, а официрски кадар доминантно из бивше Југословенске народне армије. Људи који су је водили нису, дуго до пред рат, били на челу покрета са јасно утврђеном истрјебљивачком идеологијом.
Међутим, када ове разлике ставимо по страни, остајемо суочени с другим непобитним чињеницама. Ратна власт Републике Српске директно је одговорна за окрутну смрт више од 20.000 бошњачких цивила, њихову медијску дехуманизацију у стилу расизма Кју Клукс Клана, садистичка мучења, масовна силовања жена које су у дијеловима источне Босне биле третиране као сексуално робље, што се куповало и продавало за стотињак њемачких марака; присилне депортације, планско уништавање материјалне и духовне бошњачке културе, у оквиру којег ниједан муслимански сакрални објекат није дочекао крај рата.
Нема никакве сумње да је српски народ западно од Дрине, дубоко истраумиран ужасима кроз које је пролазио од 1875. до 1941, имао добар разлог да вјерује да се бори против неке нове НДХ. Јер, руку на срце, ни загребачка ни сарајевска политика, упркос јефтиној пропаганди о „европским вриједностима“, нису имале никакве краткорочне ни дугорочне добре намјере према њему.
Али, исто тако, нема никакве сумње да је његова власт, инспирисана мрачњачком, расистичком и суштински неонацистичком идеологијом Драгоша Калајића и Драгослава Бокана, искористила те колективне трауме да му натовари историјско бреме усташких метода. Та компарација остаје чврста као стијена, ма како историјске околности и разлози настанка Републике Српске били другачији да би се олако могла назвати „српском НДХ“. У том смислу, нека ми се опросте моја младалачка претјеривања — јер нису била неоснована.
Велик је, због тога, историјски говор ветерана Горана Самарџића српским студентима испред блокираног РТС-а од 17. априла, када је, поздравивши окупљене са „Помаже Бог“ и „Ес селаму алејкум“, рекао сљедеће:
„Рањен сам у мају ’92. у Сарајеву, са непуних 21 годину, што је приближан узраст већине ове дјеце. Моја генерација је кренула или се затекла у рату у Босни.
Неки од нас су кренули да се супротставе и боре, под наводницима, са ‘Балијама’, са ‘Турцима’, који су, по нашим увјерењима, хтјели да направе исламску државу у срцу Европе, а ми смо жељели да сачувамо српске земље и заштитимо српски народ.
У априлу ’92. запаљен је крвави босански лонац. Све стране су се утркивале – ко ће више да га потпали. Наша ‘кухиња’ за ширење мржње и лажи налази се у овој згради изнад нас – да, у овом истом РТС-у који и данас шири лажи и мржњу.
Моја генерација је повјеровала у те лажи, мислили смо да радимо праву ствар, да смо ми у праву, а они други – зли. И они други су мислили исто за себе. Тако је почео точак зла који ни до данас није стао.“
Ово ме подсјетило на један други, много мање познат историјски – не говор, него текст о Наташи Зимоњић-Ченгић, унуци дабробосанског митрополита, Светог Петра Зимоњића, који је у требињском Видослову објавио протојереј Данило Дангубић.
„Петар је мој ђед. Његове се љубави сјећам; топлине његове руке, сигурности у његовом погледу, радости када га сретнем. Тата нас је понекад доводио у Сарајево, јер је Патaр овдје службовао. Када бих Вам рекла да се сјећам како је Владика умио са нама да прошета поред Миљацке држећи нас за ручице…“, испричала је Наташа проти Дангубићу.
Недавно сам по први пут у рукама држао породични албум са сахране свога прадједа Богдана Бабића, директора шума ондашње Дринске бановине, а сахранио га је управо митрополит Петар. На литургији у сарајевској Саборној цркви увијек станем близу његове иконе и присјећам се свједочанства које је оставио Војислав Кецмановић–Ђедо, први предсједник Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине:
„Када су митрополита Зимоњића, са групом православних свештеника, водили кроз Загреб на губилиште (заборавио сам како се зове то мјесто), маса усташког олоша церила се на њега и пљувала га. Митрополит Зимоњић, који се у тој великој гомили мученика истицао и сваком падао у очи својом висином, сиједином и аскетским изгледом – клечећи од глади и мучења – дијелио је благослове на обје стране овим чудовиштима западноевропске и хришћанске цивилизације.“
Текст протојереја Дангубића је историјски, јер је забиљежио историјску истину о мученичком страдању његовог праунука, Горана Ченгића, Наташиног сина. На почетку рата у БиХ, власти Републике Српске су наоружале криминални олош и окупљале га у „паравојне формације“ за обављање најпрљавијих послова. Једна од тих формација харала је сарајевским насељем Грбавица. Пригодно бласфемично, носила је име Бели анђели, а на њеном челу био је предратни боксер и избацивач Веселин Влаховић Батко, који је одговарао директно министру унутрашњих послова Републике Српске, Моми Мандићу.
Када су усташе ’41. успоставиле власт у Сарајеву, митрополит Петар је имао прилику да се склони у Црну Гору. Одбио је, жељећи да са својом паством дијели зло, као што је дијелио добро.
У задњој деценији 20. вијека, када су Сарајевом харале разне паравојске психопатских убица, Горан Ченгић – иначе потомак љутих непријатеља, Дедаге Ченгића и војводе Богдана Зимоњића – није окренуо своје лице од болесног комшије.
Ево како је то описано у тексту протојереја Дангубића:
„…чује се бат корака у хаустору, ударање шаком о дрво комшијских врата, продоран глас који се дере нешто као: ‘Отварај!’, звекет који производи ударац цијеви калашњикова о оштрицу ножа за појасом крвника; онда лупање властитог срца у ушима, заглушујуће, оно од којег се не чује ни тихи глас комшије по кога су дошли, па рука аутоматски посеже за штеку и врата се отварају…
‘Шта то радиш? Видиш ли да је човјек болестан?’
Зло је тих јунских дана ’92. године становало у сарајевском насељу Грбавица, и Горан Ченгић је то знао. Знао је и то да ће се, кад отвори врата и изговори реченицу којом је покушао стати у заштиту немоћног комшије, др. Хусније Ћеримагића, то Зло сручити и на њега. Знао је да сусрет са Злом значи само једно – смрт.
А ипак, није остао с оне стране врата. Да шути и чека да Зло прође. Да шути и копа по својој савјести тражећи изговоре зашто не треба изаћи. Да наслони страхом ознојена леђа о зид и сачека да катили одведу немоћног, болесног старца.“
Вук Бачановић: Калајић као нови Калај – кратка историја бокановског неопаганизма
И тако су митрополитовог унука мучили, а потом убили људи који су себе називали Бели анђели, инспирисани бокановским неопаганизмом. Ко у том чину не види застрашујућу симболику покушаја убиства бесмртног митрополитовог насљеђа, и на многе начине понављање сатанског понижавања које је он доживио на улицама Загреба, а потом и у Јасеновцу — томе никада неће бити јасно да успоредба таквих звјерстава са ендехазијским не проистиче из зле намјере посматрача, већ из ендехазијског мрака у срцима починилаца.
Никакво чудо што у сличним срцима влада страх, паника и гађење због онога што се у прољеће 2025. догађа на улицама Београда и Новог Пазара. Никакво чудо што гомиле демонских хушкача, који сваку годишњицу пробоја јасеновачких логораша дочекују са жалом — искључиво зато што им још увијек није пошло за руком да сами организују слично мјесто свеколиког зла — осјећају страх, панику и гађење због катарзе ветерана који је био рањен у готово ишчезлом Петровом и Горановом Сарајеву.
„Желим да поручим родитељима дјеце из Новог Пазара – не брините. Више нема ‘наше’ и ‘ваше’ дјеце. Сва су то наша дјеца. Ми, ратни ветерани, бранимо их чашћу и животом. Нико нема право да им нанесе зло. Ова дјеца су, уназад неколико мјесеци, откако су се пробудила, подигла многе од нас – па и нас, ратне ветеране. Желим да изразим своје дивљење и захвалност правим херојима данашњице – нашим студентима, нашој дјеци. Хвала вам, дјецо!“
Хвала вам, дјецо. О овој обљетници пробоја јасеновачких логораша: никада више НДХ. Никада више било чега што и најмање подсјећа на њу.
