Пише: Вук Бачановић
Колумниста подгоричких Вијести, Жељко Ивановић, у свом коментару изборних резултата у Никшићу и Херцег Новом, поред других теза о Црној Гори на кољенима због „побједе“, односно суноврата ДПС-а, изнио је и сљедеће три, које се тичу донедавне неприкосновене владајуће партије:
- ДПС нема ни воље ни снаге да се погледа у огледало и истински реформише.
- ДПС је за пет година показао да нема намјеру да ишта суштински мијења.
- ДПС држи у самртном загрљају цијели суверенистички блок.
Није ми намјера у овом кратком осврту детаљно полемисати с осталим Ивановићевим тезама, посебно с оном да тек „кад прођемо испод свих њихових застава — црногорске, српске, бошњачке, хрватске — и некако се докопамо ауто-пута и Сплита, тек тада имамо осјећај да су Исток и Оријент остали иза нас“.
Осврнућу се само на тврдњу да је друштво у којем црнокошуљашки опскурант и плагијатор Томпсон прода пола милиона улазница за концерт у главном граду (а не у Чапљини) антипод „Истоку и Оријенту“. И то не само зато што је ријеч о расистичко-оријенталистичкој конструкцији на коју Ивановић очигледно није имун, већ и зато што се ти редови налазе у истом тексту с вапајем да је „простор за евентуално формирање неке нове, истински грађанске и антифашистичке странке насушна потреба“.
Испашће да је ДПС, у било којој од својих убилачких акробација — било шешељевских, било дукљанских — заиста био таква партија, па је у неком неодређеном временском периоду престао то бити, те се због тога сада треба формирати нека нова.
Заиста, шта то ДПС, по Ивановићевом мишљењу, треба „суштински мијењати“ и „истински реформирати“ да би се Црна Гора вратила на грађански колосијек? Да у јеку директног преноса геноцида који колективни Запад спроводи у Гази заузме курс о „Оријенту иза нас“ и спроведе нас у европску утопију?
Зар тај курс није заузео већ деведесетих, по самом оснивању, слиједећи разне Боканове орлове и Арканове тигрове у њиховом обрачуну с „оријенталним“ исламским насљеђем, да би му, у наредној фази европејства и грађанства, засметало и „оријентално“ православље?
ДПС држи у самртном загрљају суверенистички блок?
Биће да је то зато што је смисао самог његовог оснивања био дављење било каквог облика суверенизма — било да је он политички, економски или идентитетски.
Ако ћемо право, има ли у Црној Гори — ако изузмемо покушаје тренутног премијера Спајића, ма колико они били (не)успјешни — и једне артикулације политичког мишљења, било оно српско или црногорско, а да суштински није произашло из различитих фаза тог ДПС-овског дављења?
Према томе, ту се не може радити о, како тврди Ивановић, тенденцији Александра Вучића да се криминализовањем Ђукановића и ДПС-а криминализује „читав грађански и антифашистички концепт друштва“, јер је немогуће криминализовати концепт који, управо заслугом ДПС-а и Ђукановића, никада није био ни истински грађански ни истински антифашистички.
Тешко да је Ивановићу непознато да је ДПС током три деценије владавине градио искључиво систем личне лојалности, контролисао институције и медије и користио грађанску реторику као алат за одбрану власти — не као идеолошко или морално опредјељење.
Његово „антифашистичко“ дјеловање углавном се сводило на симболичке гестове и пригодне говоре, док је у пракси производио амбијент у којем су расизам, шовинизам и колонијално подложништво били не само — опортунизма ради и силом прилика — толерисани, већ их је режим смишљено генерисао. Због чега? Треба само пратити токове новца.
Према томе, без икакве политичке коректности треба рећи да је црногорски грађански идентитет, онакав каквим га је дефинисао ДПС, пропао пројекат, и да Црној Гори није потребна — јер је немогућа — реформа ДПС-а, нити, што је још горе, креирање нечега што ће само у теорији бити различито од ДПС-а, а у пракси — још горе. Не, Црној Гори је, ма колико то звучало презахтјевно, потребан друштвени ресет: радикално поништавање не само свих шешељевских и дукљанских тековина, већ и свега онога што је довело до њиховог настанка — и повратак њеном историјском идентитету, којем, сабирајући вриједносне системе од Петра I Петровића Његоша до антифашистичке борбе у Другом свјетском рату, нису потребне никакве посебне разраде, осим, наравно, преиспитивања прошлости на начин на који се то ради у зрелим друштвима.
То није исто што и носталгично враћање у прошлост, нити идеализовање историјских периода, већ прекид с наметнутим, изнуђеним и калкулантским конструкцијама идентитета које су, сводећи се на партијске калкулације, прерасле у континуирану политику самопонижења.
У том оквиру, грађанска Црна Гора није изведени појам из партијске политике, већ резултат стварне друштвене солидарности, историјске самосвијести и институционалне правичности. То не може изградити ни реформисани ДПС, ни његова нова верзија с бољим маркетингом и новим/старим лицима.
То мора доћи одоздо — из свенародног покрета, попут оног у Србији — из јасног преиспитивања ко смо били, шта смо допустили да постанемо и шта више не смијемо толерисати, ако заиста хоћемо државу у којој ће грађанство бити стварност, а не само изговор за непочинства — прије свега према нашим потомцима. Никад више ДПС.
