Пише: Вук Бачановић
Доктор историјских наука Немања Девић, од раније познат по лажној тврдњи да се за масовне злочине над српским народом у НДХ није смио користити термин „геноцид“, изнио је нову – слично поткријепљену – тврдњу. У објави на друштвеној мрежи Фејсбук од 9. јануара саопштио је да не постоји довољно доказа да је тузлански муфтија Шефкет-ефендија Курт у јануару 1942. код њемачке команде града интервенисао за тузланске Србе, којима је локална усташка власт припремала покољ – у чему је муфтија и успио.
Уз много вулгарности карактеристичних за његове наступе (муфтија Курт се погрдно назива „оџом“), Девић је у, вођен једном од својих ранијих објава констатовао да се ради о легенди измишљеној у вријеме СФРЈ ради промоције државне идеологије братства и јединства југословенских народа и народности.
Девић, историчар ревизионистичке провенијенције, који заједно са својим истомишљеницима учествује на конференцијама са хрватским ревизионистима и релативизаторима усташких злочина у НДХ, размишља овако:
„Да ли ико разуман вјерује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? И да је један оџа успио усменом интервенцијом одвратити усташе да их ликвидирају, што су они ваљда већ били ријешили (и за то подигли наоружане стотине војника и хиљаде саучесника)?“
Заправо, за Девића је овај случај врло трагикомичан, јер је „ико разуман“ аутор извјештаја о спашавању тузланских Срба и водећој улози муфтије Курта нико други до један од истакнутих припадника Равногорског покрета генерала Драже Михаиловића у Тузли, угледни градски апотекар др Обрад Мичић, који је Михаиловићу служио као једна од особа за контакт са њемачком војском. У документу заведеном као „Извјештај повјереника СС капетану Рексхајзену од 28. јануара 1942. о приликама у источним крајевима Босне, посебно у Тузли и Брчком, економској катастрофи, масовним злочинима усташких власти над Србима и Јеврејима и насилном покатоличавању“, Мичић најприје описује усташки масакр над Србима и Јеврејима у Брчком, а затим стање у Тузли:
„За српско Бадње вече усташе су у Тузли приредиле сличну ноћ као у Брчком. У Тузлу је дошао Анте Ститлић из Загреба, који се налазио на челу усташке војне полиције. Кад се ово сазнало, настала је велика узбуна. Један дио православаца побјегао је у шуме, а остали су са резигнацијом очекивали оно најгоре. Међу муслиманима је дошло до великог врења. Дошло се на идеју да се пружи отпор. Сазване су сједнице, чак и код великог жупана, који је био муслиман. Један православни црквењак, чији је син нестао чим се чуло шта предстоји, пребијен је на полицији. Приликом саслушања, на којем је био присутан и тузлански поп Ристо Бабуновић, полицијски истражни судија је попу и пребијеном црквењаку изјавио да ‘Босна никада неће бити српска, све док и посљедњи војник Хрватске и Њемачке буде жив’… Имао сам повјерљив разговор са виђенијим муслиманима у Тузли и увјерио сам се да су они још боље информисани од мене те да је узнемиреност међу њима јако велика. Затим је дошло до прве депутације муслиманских грађана код њемачке војне команде, гдје су молили за заштиту од католичког напада. Чуо сам да су изјавили како у граду има 15.000 муслимана и да ће бити крви до кољена ако се православцима деси исто што и у Брчком. Посјетили су и команду хрватске војске. Врхунац узбуђења био је на Бадње вече 6. јануара 1942. године. Код великог жупана одржан је састанак муслимана, на који су позване и виђеније усташе. Ту је дошло до оштрог сукоба и пријетњи устанком. Као илустрацију атмосфере, желио бих поменути муфтију Курта из Тузле, који је пред масом људи, прије него што је отишао на скуп код великог жупана, изјавио: ‘За име Бога, људи, ја ризикујем своју главу, само ме одведите куд треба да идем.’“[1]
Овај догађај је обликовао перцепцију муфтије Курта у очима власти НДХ, па је у извјештају од 9. јуна 1943. описан као „потајни непријатељ данашњег поретка“ и „стари византинац – Србин“[2], чему треба додати и чињеницу да су два муфтијина сина били активни учесници Народноослободилачке борбе, односно ратовали против НДХ и да су у тој борби дали своје животе.
Управо због тога, Меша Селимовић, за којег се не може рећи да није познавао прилике у родном граду или да је био политички коректан према босанским приликама, записао је да је муфтија Курт био „динамичан, неустрашив и племенит човјек“, те навео да је на његову џеназу дошло десетак хиљада људи, међу којима је било највише Срба, сељака из околине Тузле. Управо због муфтијиног неустрашивог држања, услишена је молба тузланског протојереја Ђорђа Јовановића да на муфтијиној џенази управо он буде тај који ће ефендијино тијело спустити у кабур.
Према томе, не ради се о „сладуњавој југословенској причици“, како то малициозно закључује Девић, који, као и сваки злуради човјек, не може да поднесе антипод своме свјетоназору, већ о утврђеној историјској чињеници. Девић то не доводи у питање због бриге о историјској науци, већ због непатворене мржње. Према властитим ријечима, он није „имун на то што му умјесто Христа свако мало искаче муфтијин лик за Божић“, унаточ томе што је срамотна чињеница да се муфтије Курта сјећамо само на друштвеним мрежама, а не кроз називе улица, тргова, основних и средњих школа. То је одраз не толико мањка великодушности, колико чињенице да нам јавно мнијење обликују различити ширитељи мржње са загребачких десничарских скупова попут Девића.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
[1] УСТАШКА ЗВЕРСТВА Зборник докумената (1941–1942) Приредио Милан Кољанин Нови Сад, 2020., 179-189
[2] ATKT, UNS, 5964/64., наведено према JAHIĆ ADNAN, Između čekića i nakovnja, Bosanskohercegovački muslimani (Bošnjaci) u Drugom svjetskom ratu (1941-1945), Zagreb 2023., 604
