Пише: Вук Бачановић
Недавно (10. јуна) у Босанском културном центру у Сарајеву одржана је промоција збирке јефтиних политичких памфлетића новинара и писца Драгана Бурсаћа, који често пише о црногорским темама, под врло одговарајућим насловом Колумне из таме региона. И заиста, много тога од сарајевске интелектуалне таме, чији је Бурсаћ својеврсни пројекат, манифестовало се те вечери. Проф. др Нерзук Ћурак, иначе најпознатији по изјави да је „НАТО дар с неба“, изговорио је панегирик Бурсаћу, познатом по лепези расистичких испада, од којих ћемо, због актуелних геополитичких прилика, издвојити само ону да Србији, због наводних антиевропских вриједности које баштини, није мјесто у Европи него у Азији.
Ћурак је с посебним поштовањем говорио о Бурсаћу, истичући како у његовом писању препознаје властити став. Бурсаћ, како је рекао, тражи „радикалну трансформацију српског човјека“ и отворено се супротставља „култури смрти“. Он без задршке указује на „зло“ и критикује кључне актере тог зла, и то етички, не популистички. Синергија корумпиране памети, која мјесто „небеског народа“ резервише за НАТО — који је планирао и спровео уништење више азијских земаља — и „азијство“ користи као пежоратив, у тренутку геноцида у Гази и бомбардовања Ирана, из центра Сарајева поручује како „српски свијет“ (пропагандни концепт измишљен од стране Александра Вучића, а који у стварности не постоји) „већ 200 година производи полуистине и конфузије“. Само да подсјетимо, Бурсаћ је једном од главних архитеката геноцида у Гази, Џоу Бајдену тепао са “ђеде”, док је на почетку сравњивања Газе са земљом булазнио о томе како је “стварање Палестине без тероризма” задатак његове генерације.
Дакле, против „културе смрти“ се, тобоже у име цивилизацијских вриједности, води борба не само уз помоћ „небеског“ НАТО-а, већ и екстремно шовинистичким тврдњама, налик онима из сарајевске усташке штампе из Другог свјетског рата, о вијековном „огавном дјеловању српских професора“, чији је наводни циљ био да сви прихвате да су „Растко Немањић Свети Сава, хајдук Вељко и Гаврило Принцип хероји“, умјесто, како се тврди у једном тексту из маја 1941., „обични разбојници и убојице“. Треба напоменути да је Бурсаћ, за којега Ћурак, као редовни професор сарајевског Факултета политичких наука, често истиче да се „одупире култури лажи“, у јавности редовно подржавао радикалне националистичке имаме који су Светог Саву проглашавали фашистом, а Српску цркву фашистичком организацијом по свом постанку, а да не говоримо да је лично осмислио недотупаву тезу према којој је Гаврило Принцип, поред тога што је злочинац, и починилац фемицида, будући да је у Сарајевском атентату страдала и Фердинандова супруга Софија Хоенберг.
Цјелокупна ова шовинистичка фарса се дешава док “српски човјек”, оличен у српском студенту, од Бурсаћа и сличних окаљан да 200 година не ради ништа осим што пише геноцидна “начертанија”, готово пола године држи паралисаним компрадорски систем Српске напредне странке и сам, без асистенције јалових моралистичких позера, налази начина да се избори са аветима прошлости. Колико је, у том контексту, одвратна Ћуркова тврдња да је Сарајево једини град у регији који је подигaо споменик “властитог стида”, алудирајући на срамни споменик жртвама Мушана Топаловића Цаце, подигнут у брду, далеко од очију и без икакве информације ко је убио “грађане” чија су имена на њему исписана. И онда то изједначавање цјелокупног становништва Сарајева и његовог “стида” са потезима једне градске администрације. Сигурно је – и томе говоре многи јавни наступи – да би многи људи у Сарајеву жељели да тај споменик изгледа потпуно другачије, достојанствено и у складу са историјским чињеницама, али моралистички позери не би били оно што јесу кадa све па и стид не би сводили на патетични популизам.
Но, свеопшта интелектуална запуштеност, која се, логично, највише огледа у систематском шовинизму према српском народу и његовој историји и култури — шовинизму који деценијама невјешто глуми хуманистичку критичност, безочно експлоатишући ратне трауме — одавно је манир самопрокламоване сарајевске интелектуалне елите. Тешко је и готово немогуће очекивати да ће се таква декретирана памет, у друштву у којем је савјест претворена у производ спин-доктора, окренути сама против себе. На исти начин ће проћи и све што указује да историја не почиње 1992. нити се завршава Бурсаћевим, или нечијим сличним јефтиним памфлетом. Биће једноставно етикетирано као забрињавајући реметилачки фактор — или, како би чаршијска дијагноза рекла: „Српски свијет“. Другим ријечима, назив збирке Колумне из таме региона показује се не као иронични или случајни избор, већ као непланирано искрен аутопортрет културне и интелектуалне помрчине из које Бурсаћево писање проистиче.
Међутим, овакав кошмарни, затворени систем глупости има свог идеалног партнера управо у том имагинарном „српском свијету“, односно полусвијету. Има томе неколико година да сам написао анализу медијских наступа књижевника Драгана Бурсаћа и драматурга Драгослава Бокана, дошавши до закључка да се ради о врло сличном компосту медијског позераја, незнања, патетике, глупости и покварености. Да поновим: “Тамо гдје бисте, у интелектуалном смислу, очекивали прогресивне љевичаре или људе напредних и либералних схватања насупрот задртим традиционалистичким шовинистима, или одговорну демохришћанску, конзервативну или либералну десницу, насупрот неодговорним утопијским љевичарским хипијима, наилазите искључиво на гомилу потпуно уклопљивих идиотарија, полуистина, квазиинтелектуалних баљезгања, паушалности, додворавања слуђеној гомили, варварогенијског лупетања и других застрашујућих облика умне запуштености.”
Стојећи на наизглед супротстављеним позицијама, обојица функционишу унутар истог културно-политичког матрикса: један, са босанских грађанских висина, у име „цивилизацијских вриједности“ фабрикује карикатуру Срба као азијатских хорди; други, из београдске дубине, велича управо такву слику Срба као тобожњих чувара исконског српства, а заправо карикатуре настале из пера неопаганског надрифилозофа Драгоша Калајића. Рекло би се да је за сарајевске моралне позере Бокан живући доказ свих њихових мржњи, страхова, предрасуда и глупости, а за Бурсаћ за бокановце идеалан изговор због чега су оно што јесу. Напокон, веже их идентична мржња према студентском отпору СНС власти у Србији. Док су за Бокана студенти олош коју треба млатити жељезним палицама, за Бурсаћа су нижи облик постојања јер не машу заставама Европске уније, односно не постоје по мјери самопоништења коју им нуде сарајевски НАТО надриинтелектуалци.
Бруталност игнорисања свега што се не уклапа у манихејске црно-бијеле моделе стварности толико је интензивна на објема странама да није потребна нарочита машта да се замисли алтернативна стварност у којој је Драгослав Бокан омиљени сарајевски интелектуалац који, у присуству локалних полуинтелигената, промовише збирку на брзину склепаних текстова под насловом Колумне са ивице разума, док Бурсаћ на ТВ Пинку тумачи како су студенти у блокади бесловјесни олош неспособан за било какву озбиљну политичку артикулацију.
У тој извитопереној идеолошкој симбиози, гдје се Бокан и Бурсаћ препознају као лица исте политичке незрелости, постаје јасно да прави проблем није у њиховим разликама, већ у заједничкој функцији коју обављају: да заглуше сваку могућност критичког мишљења, угуше сваку искру аутентичног отпора и сваку памет која одбија да се сведе на навијачку простоту. Њихово је дјеловање, у суштини, одбрана статуса кво — било у име „традиције“ или у име „прогреса“ — и своди се на исту улогу: да се стварни сукоб, онај између самосвјесних грађана и паразитске власти, сакрије иза позоришне завјесе идеолошког маскара. У том спектаклу, студенти, радници, мислећи људи свих нација и вјера нестају као политички субјекти и остају само као статисти у представи коју режирају разноразни Бурсаћи и Бокани.
