Пише: Вук Бачановић
У претходној колумни која се тицала онога што аутор портала Кафе дел Монтенегро Љубо Филиповић такођер назива колумном, аргументовано sam доказао да су за дотичног и њему сличне ауторе овог портала аргументи terra incognita. Главнина замјерки које сам добио за текст нису се тицале његове садржине, већ мотивације да се бавим незналицама. Међутим, моје бављење особама које иступају у јавном простору, па стога и дотичном групом аутора, колумниста Кафе дел Монтенегра, није узроковано чињеницом да се ради о доказаним незналицама, већ феноменом промоције катастрофалне количине незнања као тобожње прогресивне мисли.
Ријеч „колумна“ потиче из латинског језика, од ријечи „columna“, што значи „стуб“ или „стубац“. У архитектури, columna се користила за означавање вертикалних стубова који подржавају структуре. Ова симболика прешла је и у писану ријеч. У контексту новинарства и књижевности, „колумна“ означава редовити, често вертикално поређан текст у новинама или часопису, баш као што стубови подупиру зграду. Колумнисти пружају властито мишљење или анализе на специфичне теме, слично томе како стубци у архитектури дају потпору цјелокупној грађевини. У том смислу Љубо Филиповић и његове колеге у кафићу Монтенегро, Андреј Николаидис и Драган Бурсаћ нису битни као особе чији текстови садрже минимално или нимало знања, већ као потпорни стубови идеолошког система базираног на пабирчењу лажи и полуистина, а потом њиховом здруживању у мега лажи и полуистине. У овом процесу чак престаје бити битна тема којом се поменути баве у својим текстовима, већ искључиво њихова фрапантна интелектуална запуштеност у приступу било чему, односно феномен бизарног блебетања.
Хајде да видимо на три примјера како то функционише
Најприје, Николаидис оптужује предсједника Скупштине Црне Горе Андрију Мандића за етно-бизнис у Црној Гори у којој устав… не познаје никакве “представнике народа“, „етничку заступљеност“, „етничке квоте“, што би у оквирима свеукупне критике постојећих балканских етнизама било легитимно да управо исти колумниста прије непуне двије године није хистерично да свако „кад год је у прилици… на сваку црногорску цркву и манастир окачи црногорску заставу: „Нека их такозване монахиње и такозвани попови уклоне. А онда нека их такозвани министар приведе, а такозвано црногорско правосуђе казни. Чија је земља, његова и вјера, кажу.“ Другим ријечима, када треба спријечити српски народ у остваривању легитимног интереса у властитој држави, онда се нариче над угроженошћу грађанске демократије од етно-бизниса, а када та права треба угрозити или одузети призива се принцип Царске дијете у Аугсбургу из 1530 и феудални принцип cuius regio eius religio.
Али предочимо сада себи како изгледа такмичење у производњи шовенских билмезлука на линији Николаидис-Бурсаћ. „Чији је језик, онога је и држава“, „Језик је кућа битка“, нариче чувени хуманиста и изумитељ синтагме „присмрдити српству“ над за њега порназном реалношћу да највећи проценат црногорских грађана свој језик именује онако како је био именован од искона њене државности и писмености. У чему је тачно проблем? У самом етно-бизнису или због тога етно-бизнис који подразумијева редовну санацију стбова дукљанског шовинизма не иде како је планирано? „Колико је Срба довољно Срба“, наставља лажни партизан Бурсаћ своју нарицаљку, парафразирајући суштински јадиковку шефа ХДЗ-а БиХ Драгана Човића о претјераном „демографском опортунизму“ Бошњака.
А какав Филиповић има одговор? Након што сам га у прошлом тексту демаскирао не само као незналицу, већ и друштвеног инжињера вучићевско-напредњачког типа, одлучио је одговорити на сљедећи начин:
Прије неки дан сам писао о антифашизму. Изгледа да је то такло живац неким круговима у цркви и међу носиоцима идеје великосрпског национализма у Црној Гори, па су услиједили текстови у порталу Журнал коју води Вук Бачановић, новинар са јако чудном агендом, кога су једно вријеме форсирале Вијести. Бачановић је радио за Федерацију БиХ, да би се онда преселио код Григорија у Мостар и на крају завршио у Подгорици, ђе је регистровао свој портал.
На страну што Филиповић није писао о антифашизму, већ незналачки брљавио у истој мјери као и његова двојица колега, али какав је ово одговор? Шта је тачно великосрпски у навођењу непобитне историјске чињенице да је Црна Гора настала на државотворној идеји обнове српске државе? Је ли нам то у стању објаснити дружина која зазива феудалне принципе, цјелокупну аутохтону културу приморских Срба од којих потиче и аутор ових редака изједначава са смрадом и урином, или пак дневни мислилац чији се одговор на аргументовану критику своди на навођење географских локација на којима је живио и/или још увијек живи њен аутор. Но очигледно да би феномен бизарног блебетања захтијевао да сам написао нешто попут: Филиповић воли пити капућино у Загребу, гдје воли усликати селфи са Рахимом Адемијем, а видно је и да воли добро вечерати у Подгорици.
За крај још једна информација за потпорне стубове дукљанизма, а посебно за бројача говорника српског језика Бурсаћа који се представља и као професор филозофије. Хајдегерова мисао о томе да је „језик кућа битка“ није везана за специфичне, појединачне језике као што су њемачки, мађарски, српски, француски или било који други национални језик, односно именовање било којег језика етничким префиксом. Његова филозофија језика није усмјерена на разликовање међу националним језицима, већ се односи на саму природу језика уопште, као средства кроз које се открива битак. У том смислу, црногорски језик у писаној оставштини истакнутих колумниста Кафе дел Монтенегра, се, не због свог именовања црногорским, већ због неспособности својих говорника да изрекну и једну артикулисану мисао базирану на основним сазнањима о ономе о чему имају претензију да пишу, може окарактерисати као немушти новоговор креиран искључиво у сврху систематског помора можданих ћелија и докинуће мисли.
