Пише: Вук Бачановић
Вијест да ће основци у Републици Српској у оквиру предмета историја учити и најосновније фактографске податке о Радовану Караџићу и Ратку Младићу, очекивано је узбуркала духове у бошњачком дијелу ФБиХ (онај хрватски је потпуно равнодушан). Поред тога што конкретни уџбенички текст садржи очигледне материјалне грешке (Ратко Младић је на једном мјесту назван командантом ВРС, док је у стварности био начелник Главног штаба ВРС, с обзиром да је врховни командант војске цивилна власт коју је предводио предсједник РС, Радован Караџић, затим да је већина војне помоћи за АРБиХ долазила из исламских земаља, док је истина да се радило о западним земљама, Алија Изетбеговић није био „вођа муслимана“, већ Предсједник предсједништва СРБиХ, који је то постао, између осталог и као као коалициони партнер Српске демократске странке итд…), његово уврштавање у школски програм, без одговарајуће контекстуализације, је више него морално проблематично, не само за Републику Српску, већ српски народ у цјелини.
Због чега?
Не само због најбитније чињенице да историјски документи неумољиво доказују да су Радован Караџић и Ратко Младић као најмоћнији људи у Републици Српској у периоду 1992-1995., посредно или непосредно одговорни за ужасну смрт десетина хиљада босанско муслиманских невиних цивила и заробљених војника, већ и због тога јер се неадекватним увођењем девдесетих у уџбенике почињемо савршено уклапати у релативизаторске калупе „цивилизованог свијета“ од којег тврдимо да бјежимо. Нема никакве сумње да се уџбеници у којима су српски лидери деведесетих само кратке биографије и ништа више савршено уклапају у аморалне глобалистичке структуре у којима је лидер „слободног свијета“ сенилни старац више пута довођен у везу са педофилским скандалима и директно одговоран за масовно истрјебљење Палестинаца у Гази, а његови могући насљедници два лица истог харам новчића. Такођер нема сумње да друштва у којима су Алојзије Степинац и Фрањо Туђман стубови духовне и свјетовне власти, или она у којима су младомуслимански нацистички колаборатори из Другог свјетског рата проглашени великим прегаоцима за хумане вриједности, а њихов репрезент Алија Изетбеговић „краљем мудраца“ и у којем се историја Босне фалсификује у складу са најригиднијим ендехазијским предлошцима, немају нарочито морално залеђе да се над овом чињеницом ишчуђују и згражавају.
Међутим, шта то говори о српском друштву, или барем ономе што је од њега остало? Да сам професор историје у некој од средњих школа у Републици Српској, или Србији, или Црној Гори, или било гдје, гдје би ми школски програм налагао да као професор историје обрађујем ову тему, по цијену дисциплинског поступка или отказа, бих дјеци дао сљедећу вјежбу. Анализирали бисмо одломак из мемоара Биљане Плавшић, чланице Предсједништва СР БиХ и потоње потпредсједнице и предсједнице Републике Српске у којем објашњава како је 22. маја 1992. побјегла из дијела Сарајева под контролом АР БиХ:
Обе браве на вратима сам прикључала, ставила и ланац, као да то може да помогне. Легла сам поред маме, плакала и размишљала какав ће њен крај бити. Она ме теши али не зна зашто ја плачем, и непрестано понавља „не бој се душо“. Заједно смо се помолиле Богу и ја одох у свој кревет. Драги Бог је помогао, никада нисам боље спавала. Свануло је дивно јутро. Ја као препорођена, не бојим се никога и ничега а и мама је расположена. Направила сам кафу и пустила музику – српске патриотске песме. Одзвања цела кућа и још сам отворила балконска врата. Вани тишина, ни једна граната да пролети. Све је некако лепо, сређено, као да је сам Свевишњи благословио ово јутро. Ја чврста у својој одлуци, њима у руке нећу, пре ћу скочити са седамнаестог спрата, а можда ће ми и они сами то учинити, јер то им је постала пракса. Тако су се ослобађали старијих Срба и улазили у њихове станове. У том размишљању прекида ме тихо куцање на врата и јавља се Шеро, донео је воду као што је чинио сваки дан. Он ме обавештава да је око 20 људи из Алијине полиције дошло у зграду „Васо Пелагић“, 15 метара од мог небодера, да ме хапсе. То ће бити у року од једног сата а Шеро каже за то време ја морам побећи. Он ће помоћи. Након 15 минута Крајишник са Пала шаље исту поруку. Шеро и ја направимо план. Он ће маму, заједно са још једним комшијом пренети на први спрат, још су људи у својим становима, неће се приметити, а ја треба да изађем вани и полако између блокова кућа да пређем на нашу територију. Шеро предлаже да спакујем неке ствари и то ће он пренети на први спрат, а ја треба да организујем пребацивање маме, неким колима.
Након што бисмо прочитали наведени одломак подијело бих ученике у групе и задужио сваку од њих да одговри на наведена питања
- Шта ради високопозиционирана чланица СДС-а и члан Предсједништва БиХ са својом старицом мајком на територији под контрлом АРБиХ готово мјесец и по након што је рат у Сарајеву званично почео?
- Како је могуће живјети у страху од непријатељске војске и полиције и затим наглас пуштати националистичку музику да се ори цијело стубиште?
- Ко је Шеро који доноси воду и откуд њему повјерљиве информације „Алијине полиције“?
- С обзиром да је 2. маја у Сарајеву изгорила пошта, како то да стан високопозициониране чланице СДС-а на непријатељској територији и даље има активну телефонску линију којом Момчило Крајишник у функцији предсједника Скупштине Српске Републике БиХ може послати поменуту поруку?
- Одакле уопште Момчилу Крајишнику подаци о операцијама „Алијине полиције“?
- Уколико „Алијина полиција“ има задатак да ухапси Биљану Плавшић, како је могуће да није поставила стражара на улазу у зграду како им Плавшић не би утекла „између блокова“?
Сваки од разумних одговора на наведена питања нужно води закључку да боравак Биљане Плавшић на територији под контролом непријатељске војске и полиције није био могућ без договора српских и бошњачких-муслиманских власти, као и да је прича о припреманом хапшењу конструисана прича што, опет, довољно говори о природи политичких договора који су диктирали ратну и поратну будућност свих народа у БиХ и шире. Момчило Крајишник је у више наврата говорио о томе да западни званичници који су им диктирали вољу побједника Хладног рата нису били противници српског ентитета у БиХ и да су за његово постојање у оквирима БиХ, већ дали своје гаранције, што је свакако информација коју је морала имати и Изетбеговићева влада у Сарајеву.
Дакле будућност која нам је била намјењена је живот у колонијално подређеној земљи у којој ни један од тих народа, укључујући српски, у својим рукама нема ни промил истинског суверенитета. Стога уџбеничка афера није нимало случајно темпирана у вријеме када Влада Републике Српске врло отворено лобира за мултинационалну компанију Рио Тинто, тврдећи да нам еколошка девастација с обе стране Дрине заправо доноси просперитет под влашћу „Александра ујединитеља“. Биографије људи који су нас деведесетих, што свјесно јер су били покварени, што несвјесно јер су били луди, гурнули у колонијални положај, представљајући се као антиглобалисти и суверенисти, сада се поновно користе како би посљедични скандал, један од низа који су припремљени за изборну кампању, послужио за бескрајна моралисања која одвлаче пажњу од кључног питања: Коме сте нас продали и за коју сићу?
То је свакако питање које ће већина основаца и средњошколаца, оних који данас у Републици Српској покушавају нешто научити из немушто скројених уџбеника о наводним херојима из деведесетих, прије или касније поставити. Одговор им неће дати насљедници картела из прошлог вијека, него они сами себи. И то ће бити најважнија лекција коју ће научити у животу.
