Пише: Вук Бачановић
И тако је почело.
Пребијања, хапшења, наставак пријетњи и застрашивања, досадни приговори да студенти и сви који подржавају студентску побуну „не знају шта хоће“, као да су они криви што им је у насљеђе остављено постидеолошко доба и колонијални статус земље с мало или нимало простора за политичко маневрисање.
Приговори, по правилу, долазе од оних који сами не знају, нити су знали, како се носити с актуелним режимом — штавише, од оних који су од њега изгубили све битке.
„Морамо себи признати да можда гледамо у очи фундаменталистичкој револуцији по угледу на Црвене Кмере 1975. и/или Исламску револуцију у Ирану 1979. На антизападној платформи ‘СМРТ НАТО’ вјерски фанатизам лако ће наћи заједнички језик с лијевим анархо-бољшевизмом“, пише на свом Икс налогу забринути професор Иван Виденовић, придружујући се тако екипи у Ћациленду, којој неопагански надрифилозоф Драгослав Бокан, запослен на мјесту у Управном одбору Народног позоришта, урличе да стишају музику, јер га подсјећа на „партизански скуп“.
Трећима, опет, сметају националистичка општа мјеста говорника на видовданском скупу на Славији — и та је критика на мјесту, јер већина онога што смо могли чути није била у складу с актуелном мишљу муслиманског мистика, теолога и мислиоца Хамзе Јусуфа Хансона да „традиција није слијепо опонашање прошлости, већ живо преношење мудрости кроз срца оних који је оваплоћују“, или да нас „у доба духовне амнезије, традиција… подсјећа ко смо, одакле долазимо и куда идемо“.
Да, умјесто тога смо слушали многа општа мјеста која подсјећају на нешто што смо већ безброј пута чули — о Косову, Лазару, Завјету, Муратовом чадору — и били преварени, јер се ретрадиционализација до сада сводила на фолклор и декор антиколонијализма и пљачке. Многи су, с правом, уплашени да ће се то поновити и да улазимо у нови круг опсјена из деведесетих.
Али ипак, окупило се приближно 140.000 људи.
Толико режим није могао да скупи ни уз помоћ свих својих клијената, уцјена, потплаћивања и медијске машинерије, за коју је био увјерен да успјешно испира мозак већини грађана Србије.
Тих 140.000 људи, усред љета и годишњих одмора, свједочи да је режим Александра Вучића истекао. Тих 140.000 лако ће сутра поново постати пола милиона и више. И у једном тренутку, више неће бити могуће било какво тактизирање.
Оно што је већини медија промакло јесте да је с видовданског скупа више него јасно поручено да се у Србији неће копати литијум — што подразумijeва свенародну побуну, не само против Вучића, него и против свих трулих концепата који се нуде као његова замјена.
Вучић је тога свјестан и зато је ангажовао провокаторе и нахушкао полицију на људе.
Али све је то кратког даха.
Режим је као сојеница на стубовима које су изјели термити. Потребан је само један благи ударац, и однијеће га набујала вода.
Вучић то утолико зна, да већ осјећа како му је вода дошла до грла.
Зато му не треба давати оно што очекује: људе који се надају неком облику једнако биједне или још бједније прагматичности — на властиту штету.
Парадоксално, супротно од онога у што су нас увјеравале мрачне фигуре деведесетих, потлачени слободарски народи, као што је српски, увијек су најбоље пролазили онда када им је само небо било граница и када су захтијевали „немогуће“, а управо најгоре онда када су прихватили филозофију ваљања у блату коју је напредњачки режим довео до гнусног савршенства.
У писму пријатељу Мирку Дамјановићу, Младобосанац Владимир Гаћиновић је 1911, инспирисан управо видовданском етиком, али и руским народњачким идејама народног ослобођења, написао сљедеће, и данас врло актуелне ријечи:
„У великим нештателским тишинама и дугим, скоро болесним ноћима, ја сам срушио старе режиме, оборио старе богове и, у неспретности младости, пошао да оживим нова царства и васкрснем старе снове… Као што смо говорили у Женеви, вријеме је да се озбиљније о томе проговори у српским срединама, које су досад, скоро по правилу, биле биједне, мизерне и очајне. И ако буде снаге, дубоких увјерења и велике вјере, моћи ће бити од садашњих мртвих Срба можда ускоро једно покољење које из љености улази у живот, из снова у акцију, из апатије у буђење. Надајмо се да ће се нешто моћи учинити. Ја имам велику вјеру…“
