Пише: Вук Бачановић
Вијест да су Хрватска, Албанија и *Косово потписали споразум о војној сарадњи ради одговора на „сигурносне изазове, хибридне пријетње и друге ризике који би могли угрозити регионалну стабилност“, а којем ће се ускоро придружити и Бугарска, тешко да само подразумијева да Косово, као отцијепљени дио територије Републике Србије, де факто постаје чланица НАТО пакта. Није то само превентивни мини војни блок који, у вријеме системске кризе евроатлантских интеграција и опасних изазова за НАТО, има за циљ спречавање могућег зближавања Србије и Републике Српске с Русијом, што би се, потенцијално, могло догодити у оквирима нових америчко-руских приближавања.
Ријеч је о савезу који ће свакако подгријавати стару правашку и аустроугарску пропагандну тезу о српском народу као реметилачком фактору на Балкану, у чему је до сада нарочито био од користи режим Александра Вучића и његов тигар од папира у виду пројекта „Српског свијета“. Тај пројекат је, у стварности, не прелазећи одредбе Дејтонског споразума, функционисао једино као лабави политички оквир за будућу корпоративну експлоатацију литијума у Јадру и Лопарама. Занимљиво је да се хрватско-албански савез потписује не само у контексту могућег (али не и сигурног) повећања руског утицаја на Балкану у будућности и сигурносно посве безопасних егзибиција Милорада Додика, већ и у вријеме студентских демонстрација које су у потпуности разобличиле Вучићево шешељевско насљеђе као режим најпожељнији свим српским непријатељима. Није нимало чудно што је правашки аналитичар из загребачког режимског Вечерњег листа Звонимр Деспот у прилично паничном тону написао:
Шта рећи када се на протесту носи транспарент с ликом српског „терориста“ Гаврила Принципа, којег се слави као хероја? Међу протестантима немогуће је игнорисати ознаке национализма и фашизма. Неки су носили предмете који глорификују нацистичког сурадника и четничког злочинца Дражу Михаиловића, други су носили кокарде, а придружили су им се и ветерани 63. падобранске бригаде, који су, како се тврди, „гадно окрвавили руке у српској агресији на РХ, БиХ и Косово“. Ово је само низ доказа колико је србијанско друштво и данас поремећено и колико су протестанти против режима разних политичких и идеолошких опредјељења и побуда. Док год они терористе и злочинце третирају као хероје, немају шта тражити с нама у ЕУ.
На страну сада апсурд што аутору, који долази из земље чију аксиолошку осовину чини погромашко-асимилаторска осовина Степинац–Туђман, смета што су „неки“ носили предмете који глорификују Дражу Михаиловића. (Аутор ових редова је, са полумилионском студентском масом, препјешачио од Земуна до Славије и за цијело то вријеме видио само једну заставу с Михаиловићевим ликом, али неколико десетина палестинских застава, које аутор зацијело презире више од самог Михаиловића, па су му промакле.) Поред тога, није му познато да 63. падобранска бригада није починила ниједан ратни злочин и да је на челу ветерана који су штитили студенте био вишеструко одликовани ветеран Хасан Омеровић. Јасно је, ипак, зашто га понајвише плаши дух Гаврила Принципа. Младобосанска антиколонијална енергија увијек је ужасавала све окупаторе и њихове припузе, нарочито оне полуинтелектуалне, какав је Деспот.
Међутим, нема сумње да ће наратив о онима који „злочинце третирају као хероје“ (које би од европских лидера, директних учесника у геноциду у Гази, требало упитати Деспота – оп. а.) и који „немају шта тражити с нама у ЕУ“ постати основица хрватско-албанско-бугарског блока.
Да је то тако, свједочи и континуитет хрватске политике према Црној Гори, која се може сажети у једну ријеч: понижавање.
Тако ће хрватски министар вањских послова, Горан Грлић Радман (који често воли истаћи како је Алојзије Степинац „узор жртве и љубави за Хрватску“), а који се у Црној Гори понаша као да је ријеч о његовој викендици, за подгоричке Вијести недавно изјавити да се у сплитском мучилишту Лора, отприлике, није догађало ништа нарочито.
Међутим, оно што промиче много је битније – Радманово сљедеће изигравање парамнезије:
„Република Хрватска јасно је осудила све тоталитарне системе и злочине који су почињени у име њихових идеологија и сваке године комплетан хрватски државни врх учествује у комеморацији која се одржава у Спомен-подручју Јасеновац. Међутим, Црна Гора има пуно важнијих послова него да се бави резолуцијама о догађајима из давне прошлости. С друге стране, позната је чињеница да је агресија на Дубровник извршена са црногорске стране. Резолуција којом се осуђују агресија и сви почињени злочини била би добар гест према Хрватској.“
Шта значи „осуда свих тоталитарних система“? На страну сада то што ова одавно обљутавјела постхладноратовска перфидија подразумијева изједначавање нацистичких жртава и послијератних одмазди над убицама истих тих жртава. У Црној Гори би се, међутим, морали забринути, будући да се тековине антифашистичке борбе, на којима је утемељена црногорска држава у Југославији, своде на „тоталитарни систем“, дакле, по Радману, идентичан ономе који је убијао људе у Јасеновцу.
Надаље, довођење дубровачког ратишта у исту раван с Јасеновцем имплицира да је готово једно те исто бити на ратишту у контексту координисаног распада СФРЈ и основати нацистички логор смрти. Управо такав псеудофизизам суштина је званичног „комеморирања“ Јасеновца од стране хрватских званичника – службени исказ пијетета којим би свеукупни корпус бестидних лажи требао постати смислен. Укључујући и ону да правоснажне пресуде, којима је утврђено да су припадници 72. бојне хрватске војне полиције – за разлику од 63. падобранске – мучили и тјелесно кажњавали српске (укључујући црногорске) заробљене војнике, пребијајући их до смрти, нису вриједне спомена.
Али, у Црној Гори још увијек не постоји адекватан одговор на оваква понижења. ДПС-овско снисхођење, Милатовићево млитаво „дајте да се не враћамо нон-стоп на неке резолуције“ или, с друге стране, безусловно прихватање Вучићевог ријалити постшешељевизма као тобожњег модуса заштите српских интереса, остављају Црну Гору више него рањивом пред широким спектром манипулација званичног Загреба и његових савезника. Те манипулације би, у незгодном тренутку, могле довести до посљедњег чина дисолуције друштва, чији би неповезани комадићи имали опцију да постану плијен разних већих или мањих предатора. Када би то само схватили црногорски студенти ма којој етничкој и конфесионалној групи припадали.
