Пише: Вук Бачановић
„Слободан Милошевић је нешто најбоље што се могло догодити Југославији у овом тренутку, када повампирене фашистичке снаге у Хрватској и Словенији покушавају уништити све оно што је створено од 1945. године до данас. Поносан сам што у овим историјским тренуцима могу бити раме уз раме с њим у одбрани тековина револуције“, изјавио је Мило Ђукановић 1990. године у интервјуу за београдску *Илустровану политику*. Било је то у вријеме трансформације Савеза комуниста Црне Горе у Демократску партију социјалиста. Већ сљедеће године, као премијер Црне Горе – најмлађи у Европи – једну од темељних тековина исте те револуције, авнојевске границе, називаће дјелом „приучених бољшевичких картографа“.
Ово, међутим, није студија о авнојевским границама, већ о блокади ума као темељној тековини Ђукановићеве партије. Јер ако су се „тековине револуције“ браниле рушењем управо тих истих тековина, онда је сасвим логично да је за ДПС одбрана државности Црне Горе постала минирање историјских (и да, треба то рећи без икакве лажне политичке коректности – српских) темеља на којима је та државност саграђена.
ДПС, и након што је, послије тридесет година неприкосновене власти, постао опозициона странка, не одустаје од ове своје темељне тековине. Парламент блокира јер је једној од судија Уставног суда дошло вријеме за пензију, а све из страха да то више неће бити особа под њиховом контролом, односно да у правној држави више неће бити инструментализације судске власти. Дакле, сасвим у складу са утврђеним „тековинским“ параметрима: да се Црна Гора брани урушавањем српских државотворних тековина које је поставио Петар I Петровић Његош, а које су утврђивале њене темеље, док се истовремено излива неофашистички бетонски постамент за Секулу Дрљевића, који је ту државност разграђивао и сводио је на италијанску колонију.
Недавно ми је скренута пажња на писмо учесника НОБ-а и публицисте Сава Брковића, упућено предсједнику Предсједништва СР Црне Горе Вељку Милатовићу 25. јануара 1982. године, које свједочи да је блокада ума старија и од ДПС-а, те да се ради о тековини коју су веома цијенили и људи које заиста можемо назвати приученим бољшевицима. Брковић, за којег је доказано да није владао ни најосновнијим познавањем историјских извора, жалио се највишем руководиоцу да школовани историчари немају добро мишљење о његовим теоријама о етногенези Црногораца:
„Радничка класа, која је код нас постала, послије Другог свјетског рата, владајућа захваљујући побједи социјалистичке револуције, није, својевремено, имала кадрове који су могли и у историјској науци да се руководе методом историјског материјализма, па је за предаваче у свим школама и писце уџбеника користила многе старе професоре и њихове уџбенике. Они су и у новим условима остали вјерни својим старим идејним опредјељењима и на њима васпитавали многе младе генерације. Њихови васпитаници и данас настављају њихов рад. Тој старој, нама туђој школи припадају и рецензенти мога текста.“
Вођен истим резоновањем о одбрани тековина револуције као и Ђукановић деведесетих, Брковић је утврдио да је радничка класа могла однијети побједу у социјалистичкој револуцији не схватајући историјске материјалне претпоставке за ту исту револуцију. На страну сада чињеница да је Црна Гора 1945. године и даље била заостао рурално-сточарски крај, без развијене индустрије, а самим тим и снажне радничке класе која би била у стању сагледати локалне историјске процесе свога настанка, Брковић је показао да не влада ни најосновнијим познавањем марксистичке теорије историје. Њега не занимају историјски процеси истински сагледани кроз међуодносе производних снага и односа (јер тежак је то посао који захтијева деценије мукотрпног читања, истраживања и анализирања), већ најмоћнијем партијском функционеру покушава објаснити да је српски национални идентитет у Црној Гори изблиједјели остатак древне заосталости и окованости радног човјека, док је црногорство тобоже посљедица његовог бесповратног револуционарног преображаја.
Сасвим је сигурно да је исто силовање марксистичке теорије, али и самог здравог разума, довело до тога да Ђукановићев режим, који је Црну Гору претворио у колонију корпоративног капитала, буде проглашаван комунистичким, како од стране својих критичара, тако и од плаћених пера која су одлазак ДПС-а у опозицију хистерично називала „контрареволуцијом“.
Али авај, тековине ДПС-а су такве да се теорије приученог провинцијског партијског апаратчика Брковића, које је усвојио и разрађивао Вељко Милатовић, о потреби измјене националног идентитета како наводно не би заостајао за захукталом локомотивом производних односа, врло лако смјењују пропагандним спином о Слободану Милошевићу као заштитнику истих тих тековина. А ни једно ни друго није ништа друго до потресно свједочанство о друштву којим се управља тоталном блокадом ума и глупошћу.
Један од највећих бранилаца марксистичке теорије историје, Џералд Алан Коен, рекао је: „Марксистички универзализам пати од апстрактности универзализма Просвјетитељства… које је гријешило, јер универзално може постојати само у одређеном облику: нема начина да се буде човјек, а да се не буде човјек.“
Али како то објаснити онима који су Марксову максиму коју преузима од Публија Теренција Афера „Све што је људско није ми страно“ протумачили као „Страно ми је све што је људско“?
