Пише: Вук Бачановић
Главни аргумент који су црногорски опозициони политичари и пропагандисти у својој утрци у извињавању и додворавању Хрватској због скупштинског усвајања Резолуције о Јасеновцу јесте да је Андрија Мандић који се за њу залагао, некакав “четнички војвода” и да, као такав, нема морално право да предлаже било шта о Јасеновцу, поготово због историјске чињенице да су официри ЈВО Драже Михаиловића у току Другог свјетског рата склапали споразуме са НДХ који су подразумијевали и заједничку оружану борбу против партизанских јединица. Међутим, Мандићев дубиозни морал и мотив, као и навођење података из историјске грађе не одговарају на питање због чега је часна антифашистичка опозиција иницијативу о једној таквој резолуцији препустила управо њему? Због тога што сматрају да се ради о покушају релативизације српских злочина из деведесетих година прошлога вијека, те у томе не желе да учествују?
Да је тако, онда би о тој важној теми мислили на вријеме и деценијама је пажљиво контекстуализирали у оквирима истиснке црногорске антифашистичке културе сјећања како она не би била злоупотрјебљена од стране потенцијалних српских националиста и шовиниста. Међутим како од тога није било ништа, не може се побјећи од утиска да црногорска опозиција евоцирањем сјећања на четничко-усташку сарадњу из Другог свјетског рата, заправо невјешто амортизује своју документовану сарадњу са радикално десничарским и проусташким хрватским круговима, као и и преузимање многих ендехазијских културолошких образаца у сврху промјене идентитета српског народа у Црној Гори.
Вук Бачановић: (Не)примјерене манипулације Јасеновцем | Журнал (zurnal.me)
Пропагандни спинови како је, ето, Александар Вучић овом резолуциијом жели покварити црногорско-хрватске односе или успорити црногорски пут ка ЕУ никако не могу скрити чињеницу да се црногорска опозиција – и не само она, већ и актуелни предсједник Јаков Милатовић – патетично извињавају и додворавају земљи која са огромним поштовањем гледа на легат Алојзија Степинца и Фрање Туђмана, првог који је 1941. Ватикану са усхићењем писао о томе како за 20-ак година више неће бити шизматика и другог који је ту агенду са закашњењем спровео у дјело. Морал Андрије Мандића, према томе, може бити доведен у питање на безброј начина, чак до мјере да само његово постојање доведемо у питање, али оваква реакција нема никакве везе с тим.
Резолуција о Јасеновцу у Црној Гори (и не само у Црној Гори) није послужила и неће – како је то пословично површно и злонамјерно поставио Ђукановићев апологета Андреј Николаидис – послужити “да се митски статус (српске) жртве потврди повратком у Други свјетски рат” чиме је “великосрпски национализам нехотично потврдио да је у постјугословенским ратовима он био страна која је била… џелат”. Јасеновац и друга српска стратишта одавно су злопотријебљени на свакојаке начине од Караџића до Вучића и да је ова резолуција само пуки продужетак такве злоупотребе, не би било толико панике у дукљанским редовима, чак и када се ради о редовима оних који су 1992-1995, пружали сву могућу војну и логистичку помоћ власти Радована Караџића, а сада им је испод части сједити у скупштини која изгласава резолуцију о геноциду у логорима Јасеновац, Дахау и Маутхаузен.
Елис Бекташ: Црногорска резолуција – глас људскости између навијачког арлаукања | Журнал (zurnal.me)
Управо супротно, Резолуција је оваквим опозиционарима проблематична не само јер огољује континуитет хрватског историјског ревизионизма од Хрватског прољећа 1972. до коалиционог споразума ХДЗ-а и Домовинског покрета 2024., већ открива и кључну улогу тог ревизионизма и његових поборника у креирању новоцрногорског националног идентитета на антисрпским темељима. Новоцрногорског идентитета који су изграђивали криминализовани полицајци попут Миливоја Катнића који се директно доводи у везу са ратним злочинима над цивилним становништвом у Конавлима 1991., а којег перјанице извињавања Хрватској због Резолуције о Јасеновцу проглашавају, ни мање ни више, него херојем антифашистичке борбе. “Хероји Белведера” и другосрбијанскии пајаци у организацији убица из кавачког нарко-картела свједоче о карактерним профилима људи који су овакве агенде спроводили.
Најутентичнији глас ових комбинација амнезије, неморала, патетике и лудила свакако је вапај Владимира Војиновића, професора на Факултету за црногорски језик и књижевност који, уз сузе захвалнице Туђмановим ревизионистичким интелектуалцима јер су одшколовали кадрове ове бурлескне квазинаучне институције, преклиње Хрватску да опрости својим понизним ученицима, игнорише дрску скупштинску резолуцију о Јасеновцу и не блокира Црну Гору на путу за ЕУ:
“Тада ће они који су наручили расправу о Резолуцији о Јасеновцу морати да нашем заједничком, европском простору приступају кроз рампе намијењене за путнике који нијесу држављани ЕУ. То ће бити побједа дипломатије цијела Запада, коме већина црногорских грађана тежи.”
Другим ријечима, учините нас дијелом цивилизације у којој су за Србе и псе предвиђени засебни улази. А ви Црногорци немојте ни помислити да овакав вокабулар има везе са идеологијом из које је произашао Јасеновац, већ се лијепо, понизно како и пристоји, захвалите Хрватској што уопште постојите и што сте удостојени уљудбе каква пристоји еуропском човјеку Степинчевог и Туђмановог насљеђа.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
