Пише: Вук Бачановић
Експлозија насиља на улицама црногорских градова, након инцидента у подгоричком насељу Забјело, гдје су турски и азербејџански држављани напали М.Ј., изазвала је читав низ еуфоричних и плитких реакција. Једни су у томе одмах видјели руку „малигног утицаја Цркве Србије“, док су други пожурили да објасне како нам се, ето, догодила нова најезда „Турака“ јер нисмо довољно поштено схватили поуке из Горског вијенца — као да се Његошеви стихови о „Турцима“ односио на продаваче донера и економске мигранте. Истини за вољу, ни „Црква Србије“ не може управљати миграционим токовима, ни степеном незадовољства домаћег становништва, нити је такву амбицију до сада показивала, нити су ти проблеми било каква црногорска изнимка. Баш као што се ни Горски вијенац није бавио питањима интеграционе политике, него много дубљом драмом — оном о границама идентитета и слободе.
Руку на срце, та драма се у јавном простору врло често деконтексуализује до степена колективне неуралгичне тачке — оне коју је довољно само дотаћи па да се из гомиле проломи „убиј Турчина“. Јер да су починиоци напада на М.Ј. били, рецимо, Руси или Украјинци, нема сумње да би било туча, можда и уличних обрачуна за доминацију, али тешко да би гориле руске туристичке агенције, или да би се „православна браћа“ третирала на исти начин као „Турци“, у смислу да би групе хулигана, а уствари несретних друштвено одбачених младића скандирале: „Кољи, кољи Руса!“
И то, наравно, није ништа несвојствено другим људским културама које у својој колективној свијести носе историјског „Другог“ као архетипску слику туђина, непријатеља или издајника. Тај образац није специфичност балканских народа — напротив, он је универзалан. У исламском свијету, на примјер, сличне неуралгичне тачке раздвајања постоје између сунита и шиита, гдје су узајамне предрасуде и осјећај историјске угрожености толико дубоко укоријењени да се често и међу народима који исповиједају исту вјеру Други појављује као издајник, јеретик или „лажни муслиман“. Саудијски однос према шиитима у источној провинцији, пакистанска мржња према Хазарима, ирано-арапско неповјерење у Заливу, као и суров однос између различитих исламских етноса и конфесија у Судану или Јемену — све су то примјери истог механизма. Историјска траума, политичка инструментализација и религијска интерпретација сливају се у једну матрицу у којој се колективни идентитет учвршћује кроз стално оживљавање „другога“, чак и када он говори истим језиком и практикује (готово) једну те исту религију, баш као у случају Црногорца и Срба.
Кључни теоретичари као што су Едвард Саид (чувени„Оријентализам“), Ернест Гелнер (Nations and Nationalism, 1983), Фредерик Барт (Ethnic Groups and Boundaries: The Social Organization of Culture Difference, 1969) и Талал Асад (Genealogies of Religion: Discipline and Reasons of Power in Christianity and Islam (1993) указују да се у различитим културама „Други“ не дефинише суштински, већ процесом разграничења. У конфликтним ситуацијама, те границе постају идеолошке и моралне: Други се представља као варварин, невјерник, отпадник, или као неко ко пријети поретку. У том смислу, Други није „нешто друго“ већ „нешто што треба бити одвојено“.
Вук Бачановић: Независно новинарство, најстарији занат у Црној Гори
У случају Османског царства и првобитне Црне Горе, Други се градио у обостраном процесу симболичког насиља: Са османске стране, Црногорци (као и друге хришћанске популације) били су конструисани као рафиза, непокорни горштаци и дивљаци, који угрожавају „ред и закон“ царства, дакле као „варвари“ унутар цивилизованог, исламског простора поретка (nizâm-ı alem). Са црногорске (и уопште спрске) стране, Османлије, „Турци“ су постале архетип „туђина“ — не само политички и вјерски, већ и антрополошки Други: симбол ропства, неправде, туђег закона и моралног изопачења. У епском и фолклорном наративу, Турчин није само војни непријатељ већ категорија зла – управо зато што му се приписују анти-нормативне црте (лукавство, обрезаност, „безбожност“, одсуство части). У епском дискурсу, та слика добија сакралне димензије: борба против „Турака“ није само рат за земљу, већ ритуално очување космичког поретка, у којем слобода постаје облик светости, а издаја — најдубљи морални пад.
Такви обрасци преживљавају своје историјске оквире много дуже него што трају догађаји који су их створили. Временом, они губе додир с првобитним историјским контекстом и претварају се у гротеску — у сјенку некадашњег сукоба која наставља да живи и без стварног противника. Тако „Турчин“ у савременом говору више није Османлија, као што ни „Влах“, „Латин“ или „Шваба“ нису конкретни етнички појмови, већ симболички остаци старих сукоба, који попуњавају празнине у колективној свијести када недостаје стварни Други. У том процесу, насиље престаје бити историјска нужност, а постаје, као и много тога у људским друштвима, бесмислена културна навика — рефлекс који се активира сваки пут кад друштво изгуби осјећај смисла, а затражи лакши начин да поново дефинише себе.
Зато је сва та хистерија, наводно у одбрану части и културног идентитета, у суштини најбољи поклон савременој колонизацији Балкана — не оној османској, већ овој новој, фискално-глобалној, што нам прописује шта ћемо јести, мислити и радити за минималац. Не, то не значи да одговорни за насумично насељавање криминогених елемената из Републике Турске не требају положти рачуне за хаос за који су узроковали, али док док се на улицама бије за „Горски вијенац“, у регионалним канцеларијама се потписују споразуми који ће од наших обала и брда направити територију концесија, а од наших људи — кметове у сопственој земљи. Иронија је у томе што се данас, баш у Србији, муслимани, неко би рекао „Турци“ и православни заједнички марширају против исте те колонијалне власти која обећава „стабилност“, док овдје, под истим небом, ми још увијек витламо сабљом против духова из предњегошевских времена. „Турчин“ из Горског вијенца одавно више не постоји — осим кад га, с времена на вријеме, из архива националних страхова извуку личности попут реиса Рифата Фејзића и њему слични, који у најбољој гебелсовској традицији сваку комплексну појаву покушавају свести на „српску завјеру“. Међутим, потреба да га измислимо, сваки пут кад нам понестане храбрости да се суочимо са стварним господарима, остаје жива и здрава као и увијек.
