Пише: Вук Бачановић
„Гледајте шта ће се данас догодити тим поремећеним олошима“, запријетио је Доналд Трамп људима који стоје на челу једне од најстаријих континуираних цивилизација на свијету. Иранска култура, обликовaна кроз миленијуме историјских слојева – од ахеменидских краљева, преко зороастријских свештеника и исламских учењака, до савременог друштва – носи дубоко укоријењен осјећај историјског трајања. У таквим друштвима политички сукоби ријетко се доживљавају као пука дневна политика; они се смјештају у много дужи цивилизацијски ток. Зато Иран често реагује другачије него што то очекују империје навикле на кратко памћење. Друштво које себе разумије као производ дугог историјског континуитета лакше подноси спољне притиске, па и отворено понижавање – јер и такве тренутке уграђује у шири наратив сопственог опстанка.
То ме је навело да размислим због чега људи у Босни и Херцеговини и шире у Црној Гори и Србији нису били довољно зрели да и сами изграде такву артикулацију својих цивилизацијских образаца.
Недавно сам – ко зна који пут – наишао на примједбу једног бошњачког интелектуалца, а затим и чуо слично мишљење једног угледног припадника улеме Исламске заједнице у Босни и Херцеговини: да је постојање улице Милоша Обилића у Сарајеву, прије рата 1992–1995, било непримјерено. Не само зато што се та улица налазила у самом срцу Башчаршије, већ и зато што, како се тврди, Милош Обилић – за разлику од Сафвет-бега Башагића, по коме се данас зове улица која се уздиже уз Коваче – „нема никакве везе са Сарајевом“. У тој опасци, која наизглед говори тек о имену једне улице, заправо се огледа један шири и нажалост још увијек доминантан поглед на град Сарајево: на питање ко у његовој прошлости има право на мјесто, а ко се из ње може лако избрисати.
Чудно је, међутим, то поимање „немања везе са Сарајевом“, које је након рата 1992–1995. постало дио јавног говора у граду и Кантону Сарајево. Ако се, макар на тренутак, одмакнемо од ратних траума које су неминовно обликовале послијератну перцепцију прошлости, тешко је наћи озбиљан историјски аргумент који би Милоша Обилића представио као нешто туђе сарајевској културној топографији. Не само зато што културни херој једне заједнице без које би историја сарајевске урбане културе била незамислива тешко може бити проглашен „несарајевским“. И не само зато што историјски извори прилично јасно показују да је око Старе сарајевске православне цркве Светих арханђела Михаила и Гаврила постојала стара Варош, односно Горња Варош, са већинским православним становништвом (таифе Сирф из раних османских канун-нама) које себе у сачуваној међусобној преписци из прве половине 18. вијека назива „народом славеносрпским“, док се у османским документима из истог времена појављује као „српско-православна раја“. Већ и зато што је постојање улице Милоша Обилића у Сарајеву имало онолико смисла колико и улица или споменик краљу Твртку I Котроманићу. Не само због добро познате титуларне одреднице „краљ Срба“, о чијем се компликованом значењу и даље воде историографске расправе, него и зато што је први крунисани владар династије Котроманића припадао истом историјском хоризонту и политичкој коалицији из које потиче и косовски мит о Обилићу. Уосталом, временски најближи извјештај о погибији султана Мурата на Косову 1389. године потиче управо из Тврткове преписке са фирентинским властима, које му 20. октобра исте године честитају побједу.
„Благословене су, доиста пресрећне, руке оне дванаесторице вјерних великаша који, прокрчивши себи пут кроз непријатељске редове оштрицом мача и пробивши обруч око логора опасан окованим камилама, јуначки допријеше до самог шатора Амуратова. А међу њима је најсрећнији онај који тог силног војсковођу обори и усмрти, пробовши му грло и утробу мачем, те тако положи на земљу непријатеља који се узносио над толиким народима.“
Тим ријечима су фирентинске власти 20. октобра 1389. године одговориле на извјештај босанског краља Твртка I Котроманића о исходу Косовске битке. У њему се, очигледно, већ налазила прича о групи племића који су се пробили до султановог шатора и усмртили Мурата, при чему се нарочито истакао један од њих, онај који ће у каснијем легендаријуму постати познат као Милош. Сам Твртков извјештај није сачуван, али историографија претпоставља да је по духу и тону био близак писму које је нешто раније, 1. августа исте године, упутио Трогиранима.
„Наиме, побиједили смо Мурата, тога охолог сина и слугу сатане, подлог непријатеља имена Христова и читавог људског рода. Када је, двадесетог дана недавно протеклог мјесеца јуна, отпочео бој, уз благодатну помоћ деснице Божје извојевали смо потпуну побједу: непријатеља смо оборили и покосили, те их на тло положили мртве, док је, хвала Свевишњем, само неколицина међу њима избјегла погибију. Истина је да је и с наше стране било погинулих, али њихов број није велик.“
И не само због тога, односно због прилично лабаве аргументације да Обилићу није мјесто на Башчаршији јер име улице наводно вријеђа осјећања већинског муслиманског становништва Старог Града, баш као да је Твртков говор о „слуги сотоне“ изразито благонаклон исламској есхатологији. Јер извори из XIX вијека показују да лик Милоша Обилића није био стран ни народним предањима босанских муслимана. Матијa Мажуранић је у свом путопису Поглед у Босну из 1842. године забиљежио једну такву причу, у којој се косовски јунак појављује као готово џинско (демонско), надљудски снажно биће бошњачке народне маште:
Вук Бачановић: Због чега Срби морају бити најбољи Црногорци и Босанци?
„…а особите снаге је био Милош Обилић, који се заклео да ће стати ногом за врат цару на Косову и заложити га сланином. И доиста, ефендум бенум, он узјаше на коња па пође на Косово; сва му је војска морала дати пут и он уђе под царев чадор. Кад уђе под чадор, он одмах распорѝ цара ножем. Сад је он, ефендум, заборавио што је казао, да ће цара заложити сланином, него је повадио сабљу па стао сам собом разгоњити сву цареву војску. Он је ту погубио, џанум, осамдесет хиљада војске. И кад је већ дошао на крај поља, онда се сјетио да није своју заклетву испунио; те се он поврати натраг опет под царев чадор, стане му ногом за врат и заложи га сланином. Док је то Милош израдио, нађе се некаква баба Влахиња, која бјеше вјештица, и научи оно још неколико Турака, који се бјегом бјаху спасили, како ће Милоша ухватити жива. Они учине како је баба казала: око царева чадора пободу сва копља наопако. Кад је Милош, свршивши своју заклетву, на коњу излетио испод чадора, коњ му се прободе на копља, а Милош паде доле. Ту долете Турци и ухвате га, те му свежу руке наопако. Милош се тада зачудио откуд толика мудрост у Турака. А они му казаше да се нису они досјетили томе, него да их је научила баба. Он их само замоли, прије него га посјеку, да му доведу бабу, само да је види. А кад наши Турци, ефендум бенум, доведоше бабу, а Милош дође к њој онако с везаним рукама, као да ће јој нешто рећи, па се окрене к њој плећима и ухвати је десном руком за нос, прстима као клештима; па замахне њом око себе те је преко свега Косова баци. И премда је била стара вјештица, ипак су јој се све кости размрскале и остаде оног часа мртва. Наши, видјевши његову снагу, одмах га посјекоше, јер би он, џанум, још и њих кога онако бацио био.“
Посматрано из антрополошке перспективе, легендарни лик Милоша Обилића није само елемент једне националне традиције, већ фигура која је током вијекова ушла и у локалне босанско-османске, односно бошњачке митолошке наративе. У том смислу, он није неки страни додатак сарајевској прошлости, већ дио једног од њених дубљих културних слојева, насталих у времену када су различите заједнице живјеле у истом урбаном простору и – без икаквог романтизовања – дијелиле приче, легенде и симболе. Отуд је спор око његовог „права на град“ више од расправе о имену једне улице: он открива начин на који покушавамо да прошлост уредимо према тренутним патетичним политичким страховима и потребама интелектуалних пабирчара.
Када се прошлост тако прекраја, она почиње да личи на нестрпљиво растављену слагалицу: од огромне и сложене историјске слике узимају се само они комади који одговарају унапријед задатом обрасцу, док се остали одбацују у маниру безобразне и размажене дјеце. Исти механизам видљив је и на другој страни политичког хоризонта. Док се у једном дијелу Сарајева говори да Обилићу – као уосталом ни Младобосанцима – није мјесто на Башчаршији, у Источном Сарајеву се шире готово огледалне фобије – патетични исламофоби који упозоравају да треба бјежати од џамија, од улица названих по беговима и ефендијама, па чак и од помисли да би неком дјетету у школској књижици локалне основне школе Петар Петровић Његош могло писати „босански језик“. У оба случаја прошлост се своди на нервозну борбу за ишчашене симболе, а сложена историја града на карикатуру.
А управо би искуство малих народа, који су вијековима живјели под притиском великих империјалних центара, требало да нас учи нечему супротном: да је сваки историјски слој, па чак и онај који нас је раздвајао, потенцијални ресурс и залог истинског разумијевања. Градови попут Сарајева су цивилизацијски драгоцијени управо зато што су различите заједнице у њима остављале своје приче. Зато легендарни Милош може – и мора – стајати раме уз раме са легендарним Мујом Хрњицом, баш као што су у истој урбаној мапи могли постојати и Свети Сава и Гази-Хусрев-бег. Није случајно што су се у једном времену те улице укрштале: такве одлуке доносили су људи који су умјели да се уздигну изнад уских и једнообразних схватања природе човјека и да прихвате да град прича сложену причу о сукобу из које требамо и морамо научити и оне болне, али најважније, лекције о себи.
Зато је иронија утолико већа када се сјетимо Трампове увреде упућене Иранцима. Друштво које има снажну свијест о сопственом цивилизацијском континуитету зна да и понижење и притисак смјести у шири историјски наратив. Наши политички и квазиинтелектуални картели, напротив, по природи својег положаја колонизованих умова чине управо супротно: обијају врата амбасада, плаћају милионе лобистима и једни друге представљају свјетском олошу као највећу пријетњу. У том смислу, ако се већ тражи одговор на питање ко заслужује такве увреде – Иранци који се ослањају на дубину своје цивилизације или наши политички и квазиинтелектуални картели који сопствену прошлост комадају у ситне идеолошке крхотине и сви они који и даље насједају на такве преварантске конструкције – одговор није нарочито тежак.
