Kад сам, има томе више од четири године, доселио у Мостар, у њему сам нашао мало шта тога лијепог осим Сунца. Било је лијепо пробудити се и угледати, готово сваки дан, ведро небо. Ране које сам понео из Сарајева, ране од свега што се дешавало од почетка рата до оног тренутка када сам коначно, на врло бруталан начин, спознао да су правила опстанка у средини у којој сам се родио, далеко баналнија и глупља него што сам то себи могао представити и у најцрњим мислима, још су биле отворене. Ма како да сам себе покушао убиједити да није тако, у мени је све плакало. Мостар је ту, испрва, пружао слабу утјеху.
Далеко више него у Сарајеву, на сваком кораку, буквално иза сваког ћошка лежале су физичке и духовне рушевине свега онога што ми је било психичко уточиште. Иако сам увијек имао симпатију према рушевинама, јер је од ђетињства, признао сам то себи одавно, у мени све било порушено, па смо рушевине и ја имали један посебан однос, у почецима живота у Мостару сам и њих презирао. Презирао сам дубоко у себи и гордо, иако то себи нисам желио да признам, све те рушевине од људи, било да су причали о јединственој Босни, или су били прикривене или отворене усташе, или малобројни Срби који су једни друге хватали за вратове за ситан новац, најниже и најпоквареније сплеткарећи једни против других. Или оне будале које су себе убиједиле да амабаш све знају и разумију.
Рашо је, међутим, иако свега најдубље свјестан, вазда био насмијан. И очи су му се смијале, чак и када би ја, себи својствено и редовно, током наших дугих разговоа, истресао свој жуч и епска разочарења. Рашо је био мостарски поп. Одмах по мом доласку, у једном од првих контаката које смо имали, ми је саопштио да није баш најбољи са исповјешћу. Али тако је увијек било с њим. За све за шта је говорио да није најбољи, био је. Ја сам се, заправо, непрестано исповједао. А он се смијао и говорио: „Пусти то, сплетке су увијек најгоре за оне који их плету!“ На почетку ми се то чинило као неки клерикални хаику, као нека инстант шећерли духовност из које мало шта бива и која мало шта рјешава. Међутим, убрзо сам схватио да су све велике истине врло једноставне. Нема какве мрзилачка оговарања и пратеће сплетке се нису плеле око Раше. Да има небројену ванбрачну ђецу по цијелој Херцеговини, да је покрао паре од Саборне цркве, да сарађује са усташама, да је прикривени католик, туркољубац, с друге стране, наравно, четник „док му се не докаже супротно“.
Апсолутно све од тога су биле нечувене глупости. Све и једна ствар. А он се само смијао и смијао и смијао. И све су се те грозоте, на моје очи, једна за другом, одбијале од њега. Тако сам научио да се смијем. Чак је моја силна огорченост постала сарказам пун наде. Слабо је о томе писао и један медиј, заправо ни један, о томе како је Рашо први православни свештеник који је отишао на обиљежавање страдања мостарских бошњачких и хрватских цивила на Уборку, оних који су резервисти ЈНА 1992. извукли из склоништа, а онда поубијали и бацили их на сметљиште.
„Била је ту једна жена која изгубила најближе, па ме је пљувала и вријеђала и говорила: ‘Попе, мртав смрдио’!“
Рашо ју је загрлио. Сваки наредно обиљежавање та је та иста жена загрлила њега.
Послије тог сазнања су оне још увијек разорене мостарске улице за мене ођедном, поново, постале лијепе и свијетле. Схватио сам да је рушевност, правде ради, природно стање љепоте. И поново сам пронашао ту љепоту у порушеном себи. Поново сам смогао снаге да дајем љубав. Нешто што сам мислио да сам одавно изгубио у кроз колоплете бијеса и огорчености. Није срамота бити урушен. Срамота је градити на злу темељу. Почео сам не само да се смијем свему, него и себи. Стално. Било је тако љековито и ослобађајуће.
Рашо је увијек говорио да није велики теолог. И да о томе не зна много. А опет је било супротно. Најчешће је волио подсјећати на јеванђеоску причу о жени ухваћеној у блуду.
„Ето, шта је њој Христос рекао? ‘Иди и не гријеши више, је ли тако?’ А коме је хиљаду пута рекао: ‘Јао вама, тешко вама?’ Па лицемјерима, једино њима.“
А није ли управо лицемјерство, као најмалигнији облик зла, смишљени и одабрани живот по двоструким стандардима, онај темељ на којем се зида свака данашња „нормалност“ и општедруштвена прихваћеност?
Никакво чудо да је Рашо највише сметао управо таквима. Најчешће су то били они људи којима је анђеоски несебично помогао. Не, није им сметао због тога што му се кћер недавно удала за муслимана, иначе дивног младог човјека, јер да је пристајао бити као они, да је пристајао да се мјери аршинима биједништва и послушништва, преко тога би се олако прешло. Иако се ту није имало преко чега прећи, јер је поштовање према љубави свога ђетета нешто најљепше и најузвишеније и чиме је, поново показао како се заиста живи оно што се вјерује. Без обзира што, по правилнику демонског лицемјерства, можете бити и хушкач на масовна убиства и лопов и насилник и педофил, али ако уђете у коло с таквима, увијек ће те бити представљани у најбољем свјетлу. И сва врата ће вам бити отворена. Али Рашо никада није био глумац у таквим, отуђеним, злочиначким игроказима. Јер шта вриједи човјеку и цијели свијет да задобије ако души својој науди. То је била његова посљедња и најважнија лекција Мостару. И тек послије ње је могао отићи.
Kоментаришући сав отпад који је тим поводом прокуљао сметљарским медијима и друштвеним мрежама, од лажних суза оних који су једва чекали да му виде леђа, до оних који су прилику искористили да злобно подгријавају старе трачеве, заједнички пријатељ ми рече:
„Ја сам јео из истог тањира са Рашом кад ни један нисмо имали динара. Ако неко зна колико је широка та душа знам ја.“
Ја нисам, али сам сазнао. И на томе ћу бити вјечно захвалан.
Пише: Вук Бачановић за Преокрет, Илустрација: YouTube, printscreen
