Среда, 18 нов 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Гледишта

Вук Бачановић: Његош, Диздар и историја која се никада није догодила

Журнал
Published: 18. новембар, 2026.
Share
Фото: Зета
SHARE

Пише: Вук Бачановић

Новембарска полемика у Црној Гори, у којој се школски час о Његошу нашао у истој категорији с часом о Хитлеру, још једном је потврдила општечовјечански феномен претварања књижевности у историју, историје у оптужницу, а оптужнице у национални програм. Оставимо сада по страни непријатну, опет општечовјечанску, околност да различите заједнице нису дужне његовати истовјетне успомене на исте покојнике. Занимљивији је један други, готово дијалектички неспоразум: књижевни митови настају унутар одређених историјских околности, политичких сукоба и колективних представа, које пјесничка имагинација преображава у универзалне истине, да би се потом, надживјевши и околности и ауторе, вратили у политички живот као тобоже необорива историјска свједочанства. Два нарочито поучна случаја ове посмртне администрације прошлости јесу два генијална књижевника Петар II Петровић Његош и Мехмедалија Мак Диздар.

Његош је Горски вијенац (1847) написао у историјском контексту ослободилачке борбе против османске власти, племенске разједињености и мукотрпног стварања српско-црногорске политичке заједнице у непријатељском окружењу. Свести га на „истрагу потурица“ значило би, међутим, побркати драмски повод с филозофским и умјетничким смислом дјела. Књижевни историчар Јован Деретић у Горском вијенцу препознаје својеврсну пјесничку енциклопедију црногорског живота, историје и филозофије, у којој се преплићу еп, драма и лирска рефлексија. Како показује политиколог Илија Вујачић, сама истрага функционише као оснивачки политички мит, док се кроз спјев разматрају слобода, жртва, политичко јединство, издаја и морална оправданост насиља. Његош, дакле, није састављао полицијски записник о једној ноћи, него политичко-филозофску трагедију заједнице која, покушавајући да се ослободи спољашњег господара, открива колико је тешко ослободити се властитих унутрашњих противрјечности.

Проблем је, међутим, што се догађај који чини драмску окосницу спјева, према резултатима критичке историографије, никада није одиграо онако како га Његош описује. Још је Иларион Руварац у Монтенегрини (1899) оспорио аутентичност наводног записа владике Данила, објављеног тек 1863. године, док је Милован Ђилас доводио у питање саму историјску доказаност истраге. Мишел Обен указао је на још неугодније околности по епску верзију догађаја: о тобожњем великом покољу ћуте иначе подробни млетачки извјештаји, не спомиње га ни владика Василије у својој Историји о Црној Гори из 1754, а муслиманско становништво документовано је у Старој Црној Гори још средином XVIII вијека. Поврх свега, владика Данило је у новембру 1709. путовао османском територијом до Пећи и вратио се на Цетиње, што се тешко уклапа у претпоставку да је неколико година раније организовао масовни покољ својих муслиманских сусједа. Историјски документи, дакле, познају локалне сукобе, насиље, исламизацију, покрштавања и исељавања, али не и некакав једнократни обрачун којим је епска имагинација накнадно обавила посао који се у стварности – по свему судећи – никада није догодио.

Вук Бачановић: Војислав пред комисијом, Његош на оптуженичкој клупи, Османлије у почасној ложи

Ипак, управо је та књижевна конструкција постала један од темеља историјског памћења. У Краљевини Црној Гори, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији, а потом и социјалистичкој Југославији, Његош је тумачен у контексту националног ослобођења, државног јединства и борбе против потчињавања. Такво читање није представљало идеолошко насиље над пјесником, већ сасвим природно смјештање његовог ослободилачког етоса у нове историјске околности. У социјалистичкој Југославији тај је континуитет добио и револуционарну димензију: приликом обиљежавања Његошевих јубилеја 1947. и 1951. године, његови слободарски идеали повезивани су с искуством народноослободилачке борбе. Упркос разликама међу државним идеологијама, ниједна од поменутих држава није „истрагу потурица“ претварала у политички програм обрачуна с муслиманским становништвом. Његошево дјело могло је, дакле, добијати нова политичка значења, а да се његова књижевна имагинација не претвара у упутство за прогон живих људи – већ управо напротив.

Распад Југославије донио је, међутим, једну особену новину: оно што је дотад припадало књижевности, поједини су политички предузетници одлучили премјестити у надлежност историје, а затим и војних органа. Радикални српски национализам, нарочито у Босни и Херцеговини, прожет неопаганским, расистичким и антихришћанским идејама Драгоша Калајића и његовог ученика Драгослава Бокана, а под покровитељством Радована Караџића, оживио је представу о муслиманима као историјским издајницима које је потребно уклонити из националне заједнице. У ратовима деведесетих таква је логика добила свој стварни, крајње варварски израз: етничко чишћење, масовне прогоне и погроме босанских муслимана. Његош, разумије се, није написао програм тих злочина, нити су њихови извршиоци постали злочинци читањем Горског вијенца. Али је његов књижевни мит, лишен историјског и филозофског контекста, могао послужити као накнадна легитимација варварства. Тако је једна историјски недоказана истрага, захваљујући необичној сарадњи митологије и политичке патологије, деведесетих добила своје стварне извршиоце.

Наизглед супротан, а антрополошки изненађујуће сродан процес одвијао се око Мака Диздара. Његов Камени спавач (1966) настаје у социјалистичкој Босни и Херцеговини, у вријеме када се, упоредо с републичком политичком самосвијешћу, приступало и реконструкцији њене културне прошлости. Диздар је из средњовјековних стећака, крстјана и надгробних натписа пјеснички васкрсавао свијет особене босанске духовности, да би у „Маргиналијама о језику и око њега“ (1970) тој имагинацији придружио и културнополитичку генеалогију: аутохтону босанску језичку традицију коју су, према његовом тумачењу, вјековима потискивали сусједни вјерски, политички и језички центри. Невоља настаје када се пјесничка реконструкција прошлости почне издавати за њену историјску документацију. Црква босанска није била некаква средњовјековна установа за промоцију вјерске толеранције, стећци нису представљали конфесионалну својину једне заједнице, нити су босански поданици живјели у идили заједништва коју су накнадно покварили национални „дошљаци“. Стварна Босна била је неупоредиво сложенија, суровија и вјерски разнороднија. Диздар је, дакле, несумњиво створио велику поезију, али величина пјесничког дјела не обавезује историју да његовим метафорама накнадно издаје потврде о аутентичности.

Како је, међутим, та пјеснички васкрсла Босна изгледала док је још била жива? Дубровачки документ од 11. јула 1392. биљежи да је Стојисава, кћи босанског краља Дабише, продала робињу Богеславу и њеног четворогодишњег сина за четрнаест дуката. Четрдесет година раније, робиња Вела из Босне продата је за двадесет пет перпера, уз обавезу да новом господару служи до смрти. Дубровчани су 1419. упозоравали на глас који је Босну пратио по латинским градовима: „Босна продаје људе.“ Дакле Босна, а не зли „дошљаци“. Није, дакле, недостајало домаће аутентичности, само што се она, на несрећу потоњих романтичара, није увијек изражавала филозофијом надгробне епиграфије, него и уредно овјереним рачунима за продају људских бића.

Ни Диздарове идеализоване крстјанске хиже нису биле изван тог свијета. Дубровчанин Бенко Котруљевић записао је 1458. да босански сљедбеници „манихејског обичаја“ у својим гостињцима радо примају и почаствују богаташе, док сиромахе тјерају, правдајући то Божјим поретком и вољом Фортуне. Истина, ријеч је о критичком свједочанству савременика, а не о доказу да су сви крстјани тако поступали. Али знамо и да је угледни великодостојник Цркве босанске, гост Радин – узгред службеник православно врло неаутентичног херцега од Светог Саве Стјепана Косаче – располагао хиљадама дуката, истовремено остављајући милостињу сиромасима. Ни Црква босанска, дакле, није живјела изван класних односа, богатства и властелинских интереса. Пред нама, дакле, није никаква богумилска Аркадија накнадно покварена доласком туђинаца, него сасвим препознатљива феудална заједница у којој су се побожност, насиље и трговина људима могли одвијати под истим небом, па и уз благослов истог друштвеног поретка. Историја, за разлику од поезије, нема обавезу да мртвима обезбиједи моралну беспријекорност.

Вук Бачановић: Како бити Трамп, а остати угледни европски антифашиста

Могуће је да је Диздар вјеровао како ће пјесничко васкрсавање прогоњених крстјана послужити изградњи толерантније Босне. Невоља настаје када се књижевна имагинација унаприједи у националну генеалогију, а ова потом у надлежни орган за утврђивање аутентичне припадности. У знатном дијелу савременог бошњачког националног наратива богумилско-босански мит добио је управо такву службену употребу: једна селективно реконструисана прошлост проглашена је изворном, док су остале, самим тим, постале историјски сумњиве. Тако је, под новим идеолошким знамењима, оживјела идеологија аустријског намјесника Бењамина Калаја из 19. вијека, с амбицијом да друштвено заједништво вјештачки произведе накнадним усаглашавањем покојника. Умјесто да различите историјске традиције помири, такав поступак има да другачије мислеће претвори у издајнике и дошљаке у властитој земљи. Ни Диздарова поезија, разумије се, није сама по себи изазвала рат, али је њена каснија политичка употреба допринијела парадоксу да се заједничка Босна покушава градити доказивањем како је њена прошлост одувијек припадала првенствено насљедницима невјешто конструисане прошлости – што је увелико допринијело дисолуцији фрагилног босанскохерцеговачког друштва на почетку деведесетих година прошлог вијека.

Антропологија нас учи да нема људског друштва које о себи није испредало неку причу, по правилу нешто ласкавију од властите историје. Клифорд Герц културу је разумијевао као мрежу значења коју људи сами плету, док Јан Асман показује како културно памћење учвршћује колективни идентитет. Невоља је што прича која заједници обезбјеђује смисао не мора имати нарочите везе с историјском истином. Опасност наступа када заједница, очарана властитом биографијом, почне захтијевати да је и сви остали прихвате као једину вјеродостојну, а одбијање прогласи непријатељским чином.

Излаз, према томе, није ни спаљивање Његоша као наводног Хитлера ни канонизовање Диздарове фантазијске Босне, него суочавање с прошлошћу каква је заиста била: суровом, противрјечном, често понижавајућом за обичног човјека, али управо по искуству те неслободе и заједничком. Она нас не учи да смо некада били савршени, док нас други нису покварили, него колико смо често, под различитим заставама и именима, успијевали бити и потлачени и тлачитељи. Не треба нам прошлост која ће доказивати да су једни одувијек били вишак, нити она која ће друге великодушно асимилирати у измишљено заједништво. Треба нам, нарочито нама малим народима постјугословенске стварности, сурово истинита историја која ће нас коначно научити зашто више никада не смијемо једни другима чинити оно у чему смо кроз вијекове показивали тако завидну узајамну успјешност.

Извор: Зета

TAGGED:Вук БачановићЗетаМехмедалија Мак ДиздарПетар II Петровић Његош
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Краљевина Југославија: држава чији је динар имао златну основу, а привреда снагу која је остала у сјенци историје
Next Article О Његошу, Килибарди и идеолошком учитавању

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Новинару Вијести пријећено након текста о гранатирању Сплита и улози Драгана Самарџића

Те увреде и пријетње, заједно са чињеницом да је овдје ријеч о дугогодишњем начелнику Генералштаба…

By Журнал

Поп рецензије: Црква, вакцина, медицина

У 163. емисији ”Поп рецензије” на јутјуб каналу и таласима Радија ”Светигора”, свештеници Коста Дојић,…

By Журнал

Пред сами сумрак

 Предговор приређивача за фототипско издање двоброја ,,Уметност" 1971. који је изашао као зборник полемичких текстова…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

ГледиштаДруги пишуПрепорука уредника

Мило Ломпар: Идентитет Црне Горе се не може градити на наративу да јој је Србија непријатељ

By Журнал
Гледишта

Мр Гордана Крцуновић : Јавно исмијавање –  необичан случај борбе против корупције др Антанаса Мокуса

By Журнал
Гледишта

Хавијар Блас: Најдрагоценије иранско природно добро није нафта

By Журнал
Гледишта

Куд нас вози држава?

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?