Пише: Вук Бачановић
„Са четничким војводама се не улази у ЕУ. Били они живи или мртви“ – изустио је у интервјуу за подгоричку Побједу Тонино Пицула, специјални извјештач ЕУ за Србију (јер, авај, и такво занимање постоји, као што постоје и чувари пирана бриселским акваријумима). Но, није ли знано да четничка емиграција, за вријеме Хладнога рата, није обитавала ни у Азербејџанској ССР, ни у вијетнамским џунглама, ни у алжирској пустињи, него баш тамо гдје се – уредно, киселкасто и неосновано – продавало име „слободни свијет“. У Европи, у Америци, у оним истом оном блоку држава у које је Хрватска, по властитом службеном митосу, бјежала као од кужне, варварске задртости Балкана. Под „војводе“ је вјероватно циљао на Павла Ђуришића, дакле истог оног којег је братственик европских манира Секула Дрљевић намамио у смрт управо током бијега са задртог Балкана у Европу у којој су сигурно уточиште нашле и такве величине попут Степана Бандере и која је ратног злочинца и учесника у геноциду над српским народом на Козари, Курта Валдхајма успјешно кандидовала за генералног секретара Уједињених нација.
Под „војводе“ је, ваљда, циљао на Павла Ђуришића – оног истог што га је, у часу највишег европског господства, братственик отмених манира Секула Дрљевић намамио у смрт, и то баш у покушају бјекства са тог „задртог Балкана“ према Европи. Европи која је у своје салоне и архиве раширених руку примала величине попут Степана Бандере; Европи која је, с оном истом хладном пристојношћу својственом салонском лицемјерју, на највише мјесто свјетске организације кандидовала Курта Валдхајма – човјека чија је „војничка служба“ укључивала и учешће у геноциду над српским народом на Козари. И сад, из те исте Европе, чије владе, традиционално у име „цивилизацијских вриједности“ подржавају масовни покољ и систематско изгладњивање Палестинаца у Гази имају захтјеве у погледу некаквих „војвода“ који то нису, већ дворске луде исте те Европе.
Али кад смо већ код војвода и војника, бораца за европске вриједности не треба ићи даље од Пицулине Хрватске. Бине са концерта неонацистичког забављача који пред полумилионском масом урличе „За дом спремни“ нису како треба ни размонтиране, а загребачки надбискуп Дражен Кутлеша је на погребу припадника Оружаних снага НДХ екскхумираних из јаме Јазовке, ликвидираних од снага НОВЈ у Словенији 1945. одржао проповијед у облику писма убијеног, како се наводи „хрватског војника“:
Био сам хрватски војник. Нисам био безгрешан; носио сам своје слабости и кајао се за своје гријехе, али био сам одан Богу који ме створио, мајци која ме одгојила и домовини коју сам волио више од властита живота. Моја је вјерност била једноставна: држати се истине и чувати част.
Наша „кривња“ није била у оружју које смо носили, него у срцу које смо имали. Вољели смо Бога више него партију, Хрватску више него „новога човјека“ без Бога и без домовине. У њиховим очима то је била смртна пресуда.
Ни крижа, ни молитве, ни свештеникова одријешења. Само кратак прасак наредбе: „Бацај!“ – и људско биће, створено на слику Божју, нестајало је из свијета. Није било ни имена ни погребне пјесме ни оних који би пољубили чело покојнику. Само мрак, земља и заборав.
Док је свијет на нашем тлу посматрао параде, радне акције и црвене заставе, дубоко испод њега лежала су наша тијела. Нижући пароле о братству и јединству, градили су мостове под којима су текле ријеке наше крви. Ми нисмо били хероји нове државе. Били смо „непријатељи“, „издајници“, „камен спотицања“ за њихов план „новога човјека“ без Бога. Овдје се не само опасна манипулација меморијом и моралом.
Док се на утакмици Хрватска-Црна Гора са трибина ори „Убиј, убиј Србина“ Надбискуп Кутлеша, у настојању да рехабилитује „хрватског војника“ као симбол жртве, прећуткује чињеницу да тај „војник“ није био на правди Бога убијени безимени хришћански мученик, већ припадник оружаних снага нацистичке Независне Државе Хрватске – државе створене на Хитлеровом и Мусолинијевом бајонету, државе са расним законима, која је систематски спровела холокауст над Јеврејима и Ромима и геноцид над Србима. Патетични наратив о вјерности Богу и домовини овдје замагљује историјску одговорност: НДХ је била један од најмрачнијих експеримената европског нацизма, а њени војници – па макар се у бројним случајевима и радило о мобилизованим људима који би у другим околностима можда изабрали другачију судбину – нису били жртве зато што су „вољели Бога више него партију“, него зато што су били дио злочиначког поретка који је нестао заједно са Хитлеровом Немачком.
Када надбискуп из оваквог текста избаци кључни историјски контекст – да је „хрватски војник“ био припадник оружаних снага Независне Државе Хрватске – он заправо врши прикривену рехабилитацију саме НДХ и то чини врло перфидно премјештањем фокуса са историјске кривице на моралну сентиментализацију, чинећи да војници НДХ изгледају као недужне жртве „комунизма“ или „безбожног новог човјека“, док је стварност потпуно супротна: они су свјесно или не служили систему који је обезљудио и ликвидирао на стотине хиљада невиних људи и то не због тога што су, попут „хрватских војника“ своје оружје стављали у службу монструозне идеологије, већ само због тога што су били рођени као „погрешни људи“.
Патетика о „вјерности Богу и домовини“ у том призору звучи као коначан цинизам: јер није Бог био њихова домовина, већ Јасеновац.
Када се изостави та чињеница, кад се заборави чији су знаци били на капама, онда се не ради о проповиједи, него о перфидној рехабилитацији. О жалопојци која злочинца облачи у кошуљу жртве. Тако усташки војници постају некакви апостоли „Бога против комунизма“, а они који су убијани само зато што су рођени као Срби, Јевреји или Роми – остају у мраку. Истина се убија други пут: први пут у Јасеновцу, други пут у надбискуповој ријечи. И не, није овдје ријеч о проповиједи што доводи у питање моралност масовне реторзије, у којој су, заједно са кривима, без суђења, убијани и невини, изманипулисани, па и присилно мобилисани. Ријеч је о њиховом одвратном искориштавању. Оних којима је усташка држава испрала мозак анти човјечанском идеологијом. Помијешала их, демонском стратегијом, са зликовцима. И тако учинила да се над њима изврши освета коју, као обична људска бића изгубљена у злу времену, индивидуално нису заслуживали.
П.С.
Сарајево, април 1945. Док су на дрворедима још увијек висили мучени лешеви Лубурићевих жртава, кретали су се ка Блајбургу посљедњи одреди омладине, присилно мобилисане. Међу њима — Драган Кајић, деветнаестогодишњи. Његова мајка је његов повратак чекала цијели живот. Умрла је тихо, уочи нових страхота деведесетих, које су личиле на оне из четрдесет прве. Није га дочекала. Ипак, имала је за утјеху другу дјецу, унучад, праунучад. Била је пуна доброте. Памтим је: пред сваки оброк се побожно прекрстила, шапћући „Оче наш“, „Здраво Маријо“. Сигурно и за свог Драгана ако је жив или као молитву над његовим незнаним гробом. Молитве Љубичине бијаху мој први сусрет са Христом.
Била је пуна доброте и топлине. Брата и мене је вољела, пазила, чувала и њежно грлила и љубила, на начин на који то само прабаке из приче знају и умију. Њен Драган није био само жртва оних који, након страхота које су преживјели у усташкој држави у својим срцима често нису имали довољно милости да разликују зликовца од мобилисаног голобрадог младића, посебно кад би на његовој униформи видјели симболе који су их завили у црно, већ на првом мјесту оних који су му такву униформу обукли. Људским емоцијама је врло лако манипулисати и то зликовци најбоље знају, не хајући колико ће мајчинских срца сломити. Једно од тих срца је било срце моје Љубице. Зато је чудовишно — и болно — кад надбискуп, у својој проповиједи, такве животе и таква срца користи да од оних што су младиће свели на пијуне својих сатанских планова, прави ни мање ни више Христове војнике. И зато ће, унаточ томе, између свих црних униформи и још црњих симбола, заувијек живјети једно мајчинско срце — тихо, крхко и велико, какво је било срце наше Љубице. Од оних срца која ће у кончини времена тријумфовати над сваком лажи и сваком злом, посебно оним које их је завило и даље наставља завијати у црно.
