Пише: Вук Бачановић
За Републику Српску се може рећи много тога осим да је мјесто које настањују негостопримљива људска бића. Осим штотај осјећај, када је у питању владајући политички естаблишмент, има врло чудне критеријуме.
Ако сте студент из Србије који долази да разговара са људима који имају право гласа на октобарским изборима у његовој земљи, полиција ће вам објаснити гдје смијете ставити сто, гдје не смијете, коме сте се требали јавити и зашто би било згодно да разговор са грађанима ипак не схватите превише дословно. У Требињу студентима није допуштено да поставе штанд на планираном мјесту. У Добоју су приведени у полицијску станицу. Послије тога отказан је долазак у Бању Луку.
Међутим, ако се зовете Синиша Вучинић, врата су вам широм отворена.
Штавише, у таквом случају надлежни вас не удаљавају са јавне површине, него вас, чини се, уредно распоређују тамо гдје друштвено користан кадар и припада: пред камеру. Функција је прописна, члан Главног одбора СНС-а; биографија очигледно није сметња у поступку; а предмет јавног излагања широк је и уредно заведен под ставкама Република Српска, Србија, Требиње и будућност. Херцег ТВ га је прије мјесец дана примила у „Актуелни интервју“, да грађанству стручно протумачи политичке прилике, док је нешто раније већ дао и одговарајућу оцјену стања на терену: Требиње под Мирком Ћурићем и Луком Петровићем, вели, као уосталом и цијела Република Српска под Милорадом Додиком, функционише „као швајцарски сат“.
Биографија човјека који се данас уредно води под рубриком угледног партијског кадра има неколико ставки које би у мање напредним политичким системима можда биле означене црвеном оловком. Синиша Вучинић је 1992. Ренате Флотау, дугогодишњој балканској дописници њемачког Spiegel-a и једној од најпознатијих западних репортерки из југословенских ратова, објаснио: „Тврдим да је Хитлер био у праву и могу да га оправдам.“ Његове примједбе на Фирера биле су, притом, углавном техничке природе. Нису се односиле на окупацију, масовна стријељања ни Крагујевац, него на недовољну војну способност и премало одлучно поступање са српским комунистима. Себе је водио као германофила, њемачке неонацисте као политички прихватљиву појаву, а Димитрија Љотића као политичког идола.
Ријеч је, мора се признати, о нарочито сложеном облику српског патриотизма. У два свјетска рата, у којима су њемачки империјални пројекти били међу главним покретачима европске катастрофе, Срби су изгубили приближно милион људи. А војвода је пола вијека касније утврдио да Хитлер, у начелу, није био проблем. Проблем је био у изведби. Окупација, масовна стријељања и расни закони, рекло би се, прошли су идеолошки скенер; примједбе су се односиле претежно на техничку реализацију и недовољну ефикасност извођача.
У истом интервјуу Вучинић се хвалио и властитим ратним учинком, укључујући убиства и стријељања заробљеника. Када је Тужилаштво за ратне злочине Србије много година касније извршило својеврсну ревизију тог ратног биланса, настао је бирократски проблем достојан Пекићеве канцеларије: злочини којима се хвалио нису пронађени. Сам Вучинић потврдио је полицији да је интервју дао и да је наведено говорио, али је објаснио да је приче о почињеним злочинима измислио. Тако је и ратни злочин, у његовом случају, из кривичноправне прешао у област односа с јавношћу.
Године 2009. пожелио је у Требињу отворити наставни центар за младе четнике – од којих 100.000 има под својом непосредном контролом – са огранцима у Бањој Луци и Источном Сарајеву. Четништво је описивао као „најсвјетлију традицију српског народа“ и „идеологију будућности“. Некако исте године стигао је и до суда јер је Жарку Кораћу и Милошу Васићу поручио да ће „проћи као њихов пријатељ Зоран Ђинђић“. Добио је шест мјесеци условно.
Све то, међутим, Вучинића у не дисквалификује код СНСД-овских власти. Напротив, по свему судећи препоручује га. У политичком поретку који своје међународне узоре све уредније проналази међу малим Трамповима, Нетањахуима и сродним мајсторима чврсте руке, човјек који је Хитлеру замјерао углавном техничке недостатке очигледно не представља идеолошку аномалију, него кадар са претходно стеченим неопходним искуством. Додиков избор друштва, од Вашингтона до Јерусалима, тако на домаћем шалтеру добија сасвим прикладног референта: Вучинића, човјека који је неонацистичко десничарење почео практиковати много прије него што је она постала мејнстрим.
И који на тој основи, према директним сазнањима аутора овог текста, сада индоктринира требињску омладину.
Паника настаје тек када у Републику Српску стигну студенти. Не они који располажу са сто хиљада четника, макар само у властитој евиденцији, него они што располажу столом, неколико летака и безочном намјером да разговарају са грађанима. Још горе, ријеч је о генерацији која је почела кварити најважнији производ овдашњих режима: расистичко разврставање људи по националним складиштима. Сава Николић са шајкачом и Надија Делимеђац са хиџабом учинили су нешто политички много неодговорније од свих Вучинићевих војводских фантазија. Загрлили су се.
И ту је Сарајево, да се не осјети запостављено, спремно притекло у помоћ Бањој Луци. Док једни у Републици Српској у студентима откривају сумњиве путнике које треба легитимисати, приводити и административно обрађивати, дио сарајевског религијско-идентитетског погона у истом призору открио је скандал друге врсте: како се муслиманка са хиџабом уопште нашла у загрљају Србина са шајкачом. Након јавне осуде опскурног селефијског проповједника Елведина Пезића услиједиле су увреде и пријетње Надији. Тако су двије наводно смртно завађене политичке провинције још једном прорадиле као беспријекорно спојене посуде: једној смета оно испод шајкаче, другој оно поред ње.
Јер тај загрљај руши читаву малу привреду од које деценијама живе професионални чувари народа. Ако се покаже да шајкача не мора значити пријетњу хиџабу, нити хиџаб пријетњу шајкачи, остаје неугодно питање чему онда толики чувари, министарства пуна неспособних ухљеба, дежурни аналитичари, војводе, пензионисани реисови и остали овлаштени преводиоци контролисаног хаоса. Вучинић је у таквом систему разумљив и готово потребан. Студент који пружа руку преко националне ограде је много неугоднији случај: могао би навести људе да примијете да им та ограда можда никада није ни требала.
Аутор ових редова упознао је Синишу Вучинића давно, на самом почетку новинарског заната. Управо је мени тада мртав озбиљан саопштио да под својом контролом има ни мање ни више него 100.000 четника. На сасвим приземно питање којим финансијским средствима одржава војску величине омање европске државе, чак и када би сваком војнику дневно припала само једна конвертибилна марка, није имао конкретан одговор.
Други саговорници нудили су мање епску верзију војводе. Тврдили су да се током рата снимао по херцеговачким чукама како наводно „ратује против усташа“, па касете носио херцеговачким колонистима по Војводини и скупљао прилоге за своју борбу.
Је ли било баш тако, нисам могао доказати ни тада, па не тврдим ни данас, без обзира на Вучинићеву утврђену перверзну маштовитост при описивању својих војевања.
Али призор је остао неодољиво прикладан духу времена.
Студент са летком у Републици Српској мора објаснити полицији шта ради.
Човјек који се хвалио измишљеним стријељањима, бранио Хитлера, подржавао неонацисте, оснивао „школу за четнике“ и пријетио људима Ђинђићевом судбином у ударном термину објашњава шта је добро за српски народ.
Швајцарски сат, заиста.
Само казаљке иду уназад.
У 1941.
Извор: Бука
