Приредила: Живана Јањушевић
Причестити се логосом, ватром стварања, то је једини начин да пјесник нешто створи и остави за собом. То подразумијева проницање у суштину ствари, у тајне стварања, каже Миљан Николић у интервјуу за „Дан“.
„Прецизним језиком, снажним сликама и осјећајем за ритмичност, Миљан Николић ствара поезију која је истовремено универзална и дубоко лична. Његово дјело није само свједочанство о времену у којем живимо, већ вјечити памјатник да се љепота, истина, љубав или доброта могу пронаћи у сваком лишају стварности, али само уколико их пажљиво потражимо“, записао је пјесник и критичар Ђорђе Брујић у поговору за књигу поезије Миљана Николића „Хераклитова причест“. Ми бисмо додали да је ријеч о пјесмама које вам откривају свијет и људе онаквима какви јесу, али да истовремено из њих извире увијек и клица наде у могућност промјене и прочишћења, чак и спасења. Односно, да упркос мрачним тоновима извире трачак свјетлости који човјеку пружа могућност да се осјети као човјек, да буде човјек, да дјелује и мисли слободно као човјек, пркосно се одупирући као човјек задатим околностима.
- Књига „Хераклитова причест“ овјенчана је наградом „Миодраг Ћупић“. Што Вам значит а награда? Зашто су награде битне за писца и његово књижевно дјело?
– Награду сам подијелио с Верољубом Вукашиновићем, пјесником из Трстеника. Посебно ми значи што сам у знаку дјела једног од ријетких дисидената овдашње књижевности, Миодрага Ћупића добио признање за мог „Хераклита“. Ћупић је бескомпромисно стварао своју литературу. Скупо платио своју слободу говора и до краја остао досљедан себи.
Награде обавезују. Годе сујети писца. Ако није све само забава, награде читаоцу указују на дјело које носи неко значење и вриједности због којих аутор улаже одређене напоре, вријеме, свој живот, да би прослиједио пламен идеје коју дјело носи. Није лако стварати деценијама без повратне реакције критике, читалаца. Историја ипак свједочи и о таквим писцима, сатурнијанским пјесницима, како их је Верлен назвао.
- Како оцјењујете стање црногорске књижевне сцене? Колико је разноврсна? Да ли је наша књижевна сцена можда подијељена и по којим основама? Читају ли књижевници дјела других аутора и када, или су учаурени – фокусирани само на себе и мали круг око себе?
– Данас у Црној Гори ствара велики број аутентичних, самосвојних и значајних аутора, потпуно различитих поетских проседеа, увјерења. А ту су и традиционалисти ослоњени о ново средњовјековље, затим и постмодернисти загледани у свијет поп културе, индустрију забаве, метатекстуалност других аутора. Поједини од њих кореспондирају својим дјелом с писцима регионалне и свјетске књижевности. Нажалост, књижевна сцена код нас је подијељена на књижевне таборе који не комуницирају. Подјеле су на националној и интересној основи. Тешко је опстати и остати свој, без компромиса с литерарним модама и политичким партијама. Овдашњи писци ријетко читају једни друге. Свјестан сам да ме неће прочитати они који мисле да сам на некој другој страни, њима супротстављеној. Могу им поручити – Моја страна је књижевност и култура, не нација, религија и партија. До сусрета, у заједничком језику!
- Која је позиција поезије – умјетности и пјесника – умјетника уопште у нашем друштву и времену техно-фашизма? Има ли умјетност још увијек снагу корекције, аларма, као у неким ранијим временима, ако већ нема снагу да мијења „затечено стање“? Ко поезији данас „сијече крила“, ко је руши с трона?
– Поезија је посљедње уточиште човјека. Маргинализована сходно приликама технократског друштва. Пјесник више није револуционар, нема улогу у друштву, али то и није ствар поезије. Поезија ствара своје свјетове у којима комуницира с онима који је осјећају и разумију, што је довољно. Медиокритети и они који их промовишу сијеку крила пјесницима. А то су они типови које води лични интерес и воља за моћ. Поезија није ствар компромиса.
- Како стоји књижевна критика? Има ли је и гдје је? Кога се тичу њене оцјене, а с обзиром на постојећу хиперпродукцију писаца и књига?
– Књижевна критика се храни књижевним класицима. Држи прст на челу и мудро клима главом. Она би да се пита, али изгледа да је нико не чита. Који је томе разлог? Неискрена је, медиокритетска и ослоњена о политичку коректност, хоризонт очекивања. Другим ријечима, прошло је вријеме кад је књижевна критика ведрила и облачила. Сама је одабрала мјесто у музеју. Понекад навратим тамо, да јој се захвалим и осмијехнем…
- Вратимо се „Хераклитовој причести“. Како пјесник пролази – долази до причести? Мора ли заиста проћи кроз Хераклитову ватру и воду?
– Причестити се логосом, ватром стварања, то је једини начин да пјесник нешто створи и остави за собом. То подразумијева проницање у суштину ствари, у тајне стварања. Читање, самопреиспитивање и живот. Ритуали нису довољни. Можемо бити достојанствени, патриоте, корисни чланови заједнице, моралисти, али то не помаже кад се треба суочити с празном хартијом и породити ријеч кроз уско грло говора. За Хераклита ватра је праелеменат из кога је настало све предметно и постојеће, вода је смрт душе, али вода као ријека је и симбол промјене. Треба знати путовати. Одисејски се отиснути на прамцу ријечи трагом Итаке, која је повод путовања, не и циљ. Циљ је пронаћи свој језик, створити до тад непостојеће, осмијехнути се на Лотофаге, Лестригонце, Киклопе, Сциле и Харибде, Калипсо и Кирку… просце поспремити гдје им је и мјесто, а потом, као што каже Мишо Трипковићи – отићи у непознато…
- На почетку се обраћате прологом – пјесмом у прози, да бисте потом пјевали о Његошу, о ширини мисли, али и о Киклопима, и њиховим хоризонтима који нам сужавају могућност спознаје. Гдје је човјек данас, јер Ви кажете у једној пјесми, парафразираћу – да је човјек прецијењен „измима“?
– На пролошкој граници књиге стоји пјесма, како рекосте у прози. То је та исконска која је заправо писана у кључу експресионизма. Подражава тај неки праговор који је примјерен лику Хераклита. Хераклит се обраћа извјесном Хермодору, који представља ријетког читаоца способног да осјети и разумије херметични језик. Та прва, исконска пјесма је иницијација Хераклитове потраге за праелементом, оним што је било у искону свега, за логосом којим се причешћује да би се прочистио. Кроз циклусе слиједе посвете пламтећим пјесницима, Вергилију, Његошу, Лази Костићу, Мајаковском, Ујевићу, Миљковићу, Витомиру Николићу, Кољи Мићевићу, Џо Страмеру, Драшку Сикимићу, Срђану Духовићу. Тај занос ког данас постмодернисти листом исмијавају је заједнички именитељ код пјесника којима сам посветио пјесме прожете дамаром језика. Да, човјек је прецијењен разним категоријама проистеклим из потребе да се научно класификују обрасци понашања, а затим и разним идеологијама. „Хераклитова причест“ књига је ипак у славу човјека, ког не идеализујем. На концу пјесме „Изнове човјека“ поентирам да и упркос свему што је историја оставила за собом и даље овим свијетом кроче неукротиви човјек и његова сјенка.
- Правите својеврсни круг, но, „почетак“ и „крај“, иако се спајају у једној тачки, видљиво, ипак нијесу исти. Постоји ли неки програмски концепт иза те видљиве разлике у грађењу стиха, и зашто (при крају) кажете „поиесис или ништа“?
– Књига је компонована слој по слој, ка циљу и мисли да човјек категорисан разним „измима“ и идеологијама не да се укалупити и свести на једну форму, један вид и начин употребе човјека. Од пролога у ком Хераклит креће у потрагу за ватром логоса, преко циклуса „Звјерило“ у ком се ослобађа од инстинктивних рекација, затим и циклуса „Огњило и преслица“ у коме изнова открива ватру стварања и циклуса „Заумни огњи“ у коме кује ријеч из ватре и ствара пјесму, (ватра је аватар што је својеврстан анаграм), преко „Intermezza“ и у њему поеме „Terribilis amor“, у којој долази до преврата и лома, затим и циклуса „Васпостајање“ и „Изнове човјека“ гдје се поново успоставља као самосвојно, свјесно биће, тема књиге се развија до епилога у коме Хераклит открива своје ватре небом уписане у сазвијежђе. То је прстенаста структура књиге. Од почетног циклуса до завршног вршим деконструкцију неосимболистичке форме катрена, сонета, уводим слободан стих. Хераклит се ослобађа, отвара у говору. Круг је затворен и Хераклитова судбина је испуњена. Он је пронашао свој смисао, пренио га у ријечи. Мото књиге је прах, праху, пепео пепелу, логос човјеку. Једино тако све има смисла, јер заиста свака генерација нешто пронесе даље путем свог искуства, искуства науке, умјетности, филозофије, искуства свијести, и ватре стварања путем ријечи. Ова фраза је позната из опште културе. Ја сам је проширио додавши и тај мотив – логос човјеку, одступајући тако у том кругу претворбе материје од тога да су прах и пепео крај свега. Логос је био у почетку, логос је и у коначници. Све док је тако овим свијетом крочиће неукротиви човјек и његова сјенка.
„Поиесис, или ништа“ је наслов моје раније пјесме, што уједно и означава основни принцип мог писања. Или је стварање нечега аутентичног, или је ништа. Нема поезије ван аутентичног, самосвјесног стваралаштва.
Прије и након пјесме
Пише: Миљан Николић
Завири у себе. Провјери, да ли јеси,
сакривен у тој пјесми, сам испод коже.
На површину ко Орфеј глас о њој изнеси,
нека се све смрти за вјечности одложе.
У бездано вријеме, прије но безимен сиђеш,
у стаклене птице све звукове претвори…
наг пред зором, док окамањен и постиђен
стојиш, то она из тебе са звјерима говори.
Не гледај у ватру. Украшће ти памћење.
А напокон, ко се још почетка свог сјећа?
Не запиткуј, зашто ријечи губе значење…
До краја пјесме сам изгори као свијећа.
И у пад свој се уздај, ако пјесми не вјерујеш.
Она те је зидала од сна и од јаве…
Док празне свјетове из главе истјерујеш,
ко ће да те каже, кад се ријечи забораве?…
Из свог пепела у себе се ти претвори.
И буди макар жар. Све насумице исцијели срцем.
Из тог облика, још једном се отвори и гори —
Док од смрти не уморе се сви мртви,
док у кругу том не потру се сви сигурни пути…
и ти као Икар у блату… прежалиш сунце…
Подгорица мај 2023.
Извор: Дан
