Пише: Милија Тодоровић
Одавно су разумни људи примјетили како се медијска пропаганда Милове жестоке антисрпске кампање лијепо уклапа у Вучићеву кампању жестоке српске одбране. Рекло би се како иду „руку под руку“ и како се толико надопуњују да не могу једно без другог: као роса и трава, као љето и сунце, као кључ и брава…. и да не набрајам асоцијације по којима једни без других не могу проговорити. Таман Антени М или Аналитици понестане џебане да Србе у Црној Гори представе као вишак који се прелива из Србије, када ето ти, из Београда, неког Вучићевог бранитеља Срба да „закуца“ баш такво приказаније каквим Србе у ЦГ црта неки Драшков или Дарков аналитичар. Или – таман Вучићу понестане разлога да се приказује не као предсједник свих грађана Србије, него као духовни вођа свих Срба, кад ето ти неког центаршута са врха Антене да га извријеђа и изазове на одговор….
Има опет људи који на све то одмахују руком и кажу „Ма дајте молим вас“ или „Немогуће“. Они резонују да се ради о исконским непријатељима, који ратују око идентитета још од настанка свијета. Међутим, погледајте само једну ствар: како и једнима и другима смета појављивање у јавности Митрополије Црногорско-приморске. Сметао им је Амфилохије. Једнима је био издајник српства, а другима унизитељ Црне Горе и црногорске нације. Па је, по истом шаблону, Митрополија недовољно српска у свом изразу (броје јој се српске заставе и обиљежја у свакој прилици) или је пука епархија „цркве Србије“… итд.
Свештеник Никола Пејовић: Најважније да су повријеђени ван животне опасности, утврдити све околности
И тако, бавећи се само Митрополијом, Милови и Вучићеви медији могли би да плешу загрљени до краја свијета и вијека. Погледајте како су јуче, заједничким горким сузама, оплакали чињеницу да је свештеник Гојко Перовић из Митрополије, објавио свој текст у подгоричкој Побједи. Једни су ужаснути што се у том бастиону „црногорства“ текстовима размеће српски и четнички поп. Дугима је јасно да, чим тамо објављује текстове, то не може бити никакав српски поп, него смутљивац српског народа. Наравно, ни једнима ни другима не пада на памет, и не смију да кажу како је појављивање попа у читаном медију (једнако им је сматрало кад је исти овај свештеник писао за „Вијести“, па је то Миловима био доказ да су „Вијести“ сарадници великосрпског пројекта, а Вучићевима да – Перовић није Србин) важан интерес Цркве која „лови“ што више душа, на начин што ће се прије свега чути њен глас. Друго, сваком нормалном је јасно да поп не би могао писати ни у „Светигори“ а да нема одобрење надлежних црквених власти…итд. Међутим, овакве појаве руше наратив објема странама, по коме се друштвена збивања у ЦГ једино имају одвијати на трансверзали Београд – уредништво Антене, а никако комуникацијом међу црногорским грађанима. Чак и на теме и проблеме који изгледају непремостиви.
Не знам колико је свештеник уважене Митрополије својим текстом у Побједи разјаснио дилеме из Другог свјетског рата, али је сигурно, бар на моменат, разоткрио дупли пас између поменутих медијских групација. Па, што би рекли теолози: „Ко има уши да чује, нека чује“.
