Stavio bih praznik pod znake navoda, ali na današnji dan je probijen Solunski front i taj datum je praznik svakog čiji su preci prešli preko Albanije i natrag u svoju otadžbinu. Ovaj drugi „praznik“ je jeftina politička propaganda i to je jasno svakome. Juče je Beograd bio u nemačkim zastavama, danas u srpskim, sutra u LGBT i tako u krug.
To je apsurd u kome živimo, a iz te salate besmisla svako bira sastojak koji mu se dopada, dok ostale ignoriše. Zašto ljudi kače i ističu zastave danas, da li to znači da su naseli na vašarski populizam dvaju režima sa obe strane Drine? Ne mislim da je tako. Čin kačenja zastave je demonstracija sopstvenog nacionalnog identiteta, ili pak ljubavi prema državi (patriotizma).
Danas su u pravu i oni koji pravilno ukazuju da se iza ovog novokomponovanog „praznika“ krije tušt i tma afera, pa i ubistava (Oliver Ivanović i Vladimir Cvijan nisu afere), i imaju itekako pravo da to istaknu i ne treba im zapušavati usta patriotizmom sa Aliekspresa. Imaju pravo i svi oni koji kače zastave, jer to nema nikakve veze sa režimom, režimlije imaju svoje partijske zastave koje su za njih sveti izvor crkavice.
Brojem praznika hoće da prestignu i Đukanovića
Sam „praznik“ je kentaurska groteska, tu se spominju jedinstvo, konkretna nacija, sloboda, baš onako kako se i Beograd urniše poslednjih godina – kič do maksimuma, kao da to nije manjak ukusa režimlija, već uvreda dostojanstva građanina sa predumišljajem. Kritikovali smo uz podsmeh činjenicu da je Milo Đukanović u Crnoj Gori krenuo da umnožava praznike, te dan državnosti, te dan nezavisnosti. Režim u Srbiji je izabrao najprizemniji veštački praznik – dan zastave. Dno se oseća vrhovima prstiju.
Mimo režima, koji su nesmenjivi, pa ipak prolazni, postoje stvari dugog trajanja, koje uvažavamo i volimo, s kojima smo stopljeni. Nacionalni identitet je jedna od njih. Etnička pripadnost je sociobiološka kategorija, nacionalna je sociopolitička. Nacija ne postoji ako same individue ne gaje osećaj međusobne povezanosti. Zato je sintagma „srpsko jedinstvo“ pleonazam, jer sama činjenica da neko smatra sebe Srbinom automatski znači da oseća povezanost sa svakim drugim koji to isto misli. Čovek koji kaže da mu nacija nije bitna, zapravo nema naciju, jer ona nije nešto konkretno što možemo opipati, ona je osećaj.
Zato se raznorazne srpske zastave danas vijore, srpske zastave iz različitih istorijskih perioda, pa i iz različitih država, jer srpstvo se nikada do 1918. godine nije svodilo samo na jednu državu. Uživati u osećanju sopstvenog identiteta je nezajažljiva potreba savremenog čoveka i zato se zastava istaknuta osećajem ne može smatrati na bilo koji način anahronom ili primitivnom pojavom. Na kraju krajeva, i drugi nivoi i vrste identiteta imaju svoje zastave, ambleme, pokliče, a nacionalni identitet ne može biti a priori osuđen kao dobar ili loš. Svako ima pravo na osećaj.
Ja sam svoju srpsku zastavu istakao, jer digitalni prostor je skopčan sa fizičkim, nema granica između prostranstava koje ispunjava naša svest. Moja zastava je izraz mog identiteta, odrastanja, vaspitanja, moja spona sa mojom najužom porodicom kao i sa mojim precima, koje sam zavoleo kroz porodične legende i čija iskustva negde duboko u podsvesti kolaju mojim sinapsama. Ovaj „praznik“ ja sam pretvorio u praznik svog ličnog identiteta, a njegov nacionalni sloj jeste sastavni deo mog sopstva. Ko je lišen nacionalnog dela svoje ličnosti osiromašio je sopstvenu besmrtnu suptancu, ili pak još uvek nije stupio na oslobađajući put samospoznaje.
Ponosito istaknite svoju zastavu i odajte poštu samima sebi.
Autor: Aleksandar Đokić
Izvor: Fejsbuk
