Пишу: Маркус Вокер/Јан Ловет
Превод за Журнал: М. М. Милојевић
Како се ближи америчко-руски самит, украјинске војске снаге суочавају се са растућим поделама између снага на терену и највиших штабних заповедника; „Уколико си глуп и послушан оставе те на миру“
Суми, Украјина – У првој години општег руског напада, украјински браниоци су у више наврата успевали да надиграју маневрима трому руску војску, ослањајући се на импровизације и расуђивање људи на терену.
Три године касније, украјинска војска се вратила ригиднијем начину борбе који зависи од усмеравања са врха, укорењеном у совјетско доба, што изазива све јаче фрустрације због непотребних губитака који штете моралу цивилног становништва и регрутацији војске.
Без знатних промена, навике из совјетског времена могу да поткопају украјинску способност да одржава своју одбрану против Русије, која не показује знаке да одустаје од свог наума да освоји ову земљу.
Украјински заповедници и пешадинци жале се на централизовану културу командовања која често прекорева оне који преузму иницијативу и због које се расипају људски животи. Генерали наређују да се изнова и изнова врше фронтални напади чији су изгледи да успеју врло слаби, и одбацују захтеве јединица које су укључене у борбе да врше тактичка повлачења и чувају своје људе. Жртве се гомилају у операцијама малог стратешког значаја.
„Наша армија се држи захваљујући углавном иницијативи људи до нивоа заповедника батаљона“, каже мајор Олексиј Пастернак, ветеран међу официрима који тврди да су нужне ургентне промене у вишим ешалонима заповедника.
Одбрана се, међутим, не држи свугде. Последњих дана, мале групе руских војника су пробиле украјинске линије одбране на критичној тачки у источној Доњецкој области, користећи се слабом попуњеношћу украјинских пешадијских снага. Кијев је потом пожурио да заустави ово напредовање.
Руска војска трпи још веће проблеме због челично чврсте хијерархијске структуре која људе третира као потрошну робу. Ефикасност заповедништва помаже да се објасни због чега Русија за сада има потешкоће да своју нумеричку предност претвори у одлучујући продор, уместо да мили напред по цену високих губитака током последње две године.
Али је овај проблем далеко опаснији по Украјину, која не може да замени губитке онолико лако колико то може да учини Русија.
Руски председник Владимир Путин ово је сместио у само средиште сопствене стратегије. Москва настоји да на крају принуди Украјину на капитулацију тако што ће истрошити украјинску армију и истрајати дуже него што је Запад вољан да пружа своју помоћ.
Постизање примирја и даље остаје мало вероватно, упркос сусрету на Аљасци 15. августа између Путина и председника Трампа, зато што Путин захтева да се Украјина повуче са стратешки важне територије – захтев чије испуњење Кијев и његови европски савезници одлучно одбијају.
Волстрит џурнал: Приоритети комунистички партије усложњавају планове за опоравак кинеске економије
Последња кап
Приватно, многи украјински војници понављају горку доскочицу: „Велика совјетска војска потући ће малу совјетску војску“.
Капетан Олександер Ширшин, заповедник батаљона у украјинској Четрдесет седмој механизованој бригади изнео је ову огорченост у јавност. У мају он је критиковао високе армијске заповеднике на Фејсбуку. Беснећи због ‘глупих’ наређења и губитака, говорио је о општеприсутном страху у војсци од генерала који су „способни само за прекоре, истраге и кажњавање“. Обраћајући се Генералштабу Оружаних снага Украјине навео је: „Надам се да ће и ваша деца бити у пешадији и извршавати ваше задатке“.
Он је изјавио за Волстрит џурнал да је био подстакнут да се обрати након што је његовом батаљону виша команда у неколико наврата наређивала да изведу нападе чији су циљеви били у несразмери са ограниченим средствима која су батаљону стајала на располагању.
Последња кап која је прелила чашу, каже Ширшин, било је наређење његовим људима да се изнова врате у Курск – руску област коју су украјинске снаге делимично заузеле пре годину дана али из које су на крају морале да се повуку. Правац наређеног напада био је предвидив и Руси су се припремили за њега, каже. Талас за таласом руских пешадијских противнапада принудио их је на повлачење. Много људи је убијено, каже Ширшин, укључијући нове, добро увежбане регруте, до којих је тешко доћи. „Били су млади и добро мотивисани. Полагао сам велике наде у њих. Уместо тога, изгубили смо их“.
„Потребно је да променимо наш метод и да тежиште ставимо на квалитет уместо на квантитет“, каже Ширшин. „Не можемо да потучемо Русију са нашим ресурсима. Они су већи – ми морамо да будемо бољи“.
Након ове објаве на Фејсбуку, армијско вођство изрекло је опомену Сиршину због недисциплине. Начелник генералштаба Олександар Сирски отписао га је као некога ко само тражи пажњу. Али многи саборци стали су иза његове критике.
Штаб Сирског, Генералштаб украјинске војске, признао је постојање извесних проблема у изјави датој Волстрит џурналу али је навео да се уводе различита унапређења, укључујући измену тренажног процеса и преусмерење на командовање америчког стила по којем се доношење бројних одлука делегира на ниже нивое. Наводе да је стриктна хијерархијска контрола одозго на доле понекад потребна када јединици не испуњавају на задовољавајући начин своје дужности, и да се заповедници бригада смењују када губе превише људи.
„Општи рат је истовремено разоткрио и снаге и рањивости на свим нивоима“, стоји у саопштењу Генералштаба.
Још једна назнака снажног сучељавања командних култура било је када је Михаило Драпатиј, четрдесет двогодишњак кога су многи сматрали за једног од најталентованијих генерала из млађе, постсовјетске генерације заповедника, дао оставку на место начелника копнене војске у јуну.
Драпатиј је рекао да преузима одговорност за руски ракетни напад на тренажну базу у којој је страдало дванаест украјинских војника. али такође је говорио о својој борби да промени институционалну културу засновану на „атмосфери страха, недостатку иницијативе и затворености за повратне информације“. Рекао је да је покренуо реформе, али да је потребно још много тога учинити.
Совјетска традиција
Дуж читаве линије фронта дуге седамсто педесет миља, многи украјински војници преносе сведочења слична Ширшиновом. Једно често искуство: виши заповедници су у многим различитим приликама одбили да се сагласе са благовременим тактичким повлачењем остављајући људе у опасности да буду окружени и уништени. Заповедници на линији фронта кажу да је такво одбијање показало спремност на олако расипање људских живота међу официрима који не желе да буду окривљени да су изгубили територију.
Крајем прошле године, потпуковник Серхиј Костишин, желео је да повуче свој батаљон, јединицу украјинске Председничке бригаде, са незгодно изложеног положаја у јужном делу Доњецке области. Пресрео је руске планове да окруже његов батаљон, али му је штаб изнова говорио да остане тамо где се налази, чак и када су бројније руске јединице почеле да промичу са крила његовог положаја, каже. Стога је Костишин донео самосталну одлуку.
Током три кишна дана, извео је одступање под борбом. Већи део батаљона успео је да избегне замку, али је вод који је остао на положају да их покрива док се повлаче скоро у потпуности збрисан.
Током потоњих месеци Костишина је испитивала војна полиција и Служба безбедности Украјине, украјинска контраобавештајна служба, због напуштања положаја. На крају је испитивање престало, рекао је.
„Уколико сте глупи и послушни, оставе вас на миру“, каже Костишин. „То је совјетска традиција“.
Костишин је касније унапређен на место заменика заповедника бригаде. „Неко на високом положају је вероватно сагледао разборитост мојих потеза“, каже.
СБУ је одбио да коментарише. Генералштаб каже да се преузимање иницијативе на бојном пољу охрабрује све док не води кршењу наређења и недопуштеном напуштању положаја.
Тензије у украјинској војсци одражавају ширу борбу у земљи да се помакне од ауторитарне прошлости према вестернизованијем, демократском друштву. Драматичне промене кроз које је земља прошла од стицања независности 1991. године често су долазиле од спонтаних иницијатива грађанског друштва, укључујући две масовне побуне против владе. Али многе украјинске институције и даље носе наслеђе совјетске прошлости, укључујући бирократски инстинкт за чврстом контролом.
Рано, на почетку рата, војници су одлазили у шуме заједно са ветеранима и цивилима, наоружани мешавином западног наоружања, наоружања из совјетске епохе и оног израђеног у радионицама. Њихова довитљивост – као што је пионирска употреба комерцијалних дронова да се уоче наступајуће руске војне колоне – водила је низу успеха током 2022. године. Упркос очекивањима, како у Москви, тако и у западним престоницама о брзом руском освајању земље, украјински браниоци су повратили половину територије коју су на почетку заузели нападачи.
Економист: Украјинска армија има потешкоће у проналажењу добрих регурта
„Касапин“
Ускоро је, међутим, изнова изникла старовремска командна структура. Доношене су контроверзне одлуке које су оставиле дуготрајан утицај на морал: да се током девет месеци брани град Бахмут у Источној Украјини, убацивањем већег броја искусних армијских бригада у општу кланицу. Битка за Бахмут продужавана је дуго након што је постало јасно да ће украјинске снаге морати да се повуку из разрушеног града што се на крају и десило у мају 2023. године. То је и даље најсмртоноснија битка читавог рата.
Генерал Сирски, тада заповедник копнених снага, заповедао је суморним жестоким окршајем исцрпљивањем, због којег је од војника добио надимак ‘Касапин’. Бахмут је почео да представља забрињавајући образац за украјинску војску. Одабирала је битке које због ограниченог расположивог људства није могла да приушти чак и уколико је у њима гинуло више Руса.
Шездесетогодишњи Сирски, који је постао начелних генералштаба 2024. године, и даље је веома непопуларан међу украјинским војницима, од којих га многи виде као оличење старих совјетских бољки: каријерни официр образован у Москви који ситничаво командује јединицама на терену, одлаже повлачење или наређује нападе који су због жртава обогаљујући за морал а чији је циљ неки дрворед или други сличан објекат мале стратешке вредности.
Генералштаб каже да је чување живота и здравља војника кључни приоритет војног вођства. Сирски од 2024. године спроводи мере зарад очувања живота кроз бољи тренинг, употребу дронова и учење из борбеног искуства, стоји у саопштењу.
Али многи украјински официри кажу да се проблеми протежу дубље него што је то сама личност начелника генералштаба. Особље штаба и даље укључује многе официре који су обучавани у совјетском стилу током много предратних година. Због брзог проширења војске, многи су повучени из пензије и не разумеју брзо променљиви, високотехнолошки рат дроновима на терену, кажу ветерани који у борбама учествују од 2022. године.
Неки официри кажу да се стање сада побољшава пошто људи са борбеним искуством са фронта бивају постављени на више положаје. „Промене нису колосалне, али се дешавају“, каже потпуковник Јехор Деревианко, који заповеда батаљоном Деведесет треће механизоване бригаде, још једне јединице прекаљене у борбама на источном војишту.
Викање преко радија
Годинама пре општег руског напада, државе чланице Севереноатлантске алијансе организовале су обуку за украјинске официре како би помогле модернизацију војске.
Током 2022. године Пастернак је похађао курс у Великој Британији како би се упознао са концептима НАТО као што је заповедање мисијом, приступом извођењу борбених задатака по којем виши заповедници поставе циљ али потчињени на терену изналазе решења како на најбољи начин да га остваре. То је потпуна супротност у односу на стриктно совјетско традиционално хијерархијско командовање одозго на доле.
Пастернак је поднео оставку на положај у Сто осмој бригади територијалне одбране озлојеђен због невољности команданата да се држе западних војних метода.
„Доктрина НАТО командовања мисијом одсутна је у целој војсци изузев можда у неколико бригада“, каже. „Они се користе совјетским принципима. Не верују својим потчињенима“.
Током неуспешне украјинске офанзиве 2023. године у јужној Запорошкој области, генерали из виших штабова су викали преко радија на заповеднике бригада, и чак на нареднике на бојном пољу, да нападају изнова и изнова чак и када су јединице због претрпљених жртава постајале неспособне за извођење борбених задатака, каже Пастернак.
Присећа се једне прошлогодишње битке у којој је четрнаест украјинских пешадинаца, подржаваних артиљеријом и дроновима из позадине бранило зграде у Запорошкој области против напада неколико стотина Руса са оклопних возилима и дроновима. Виши заповедници инсистирали су да се положаји држе, каже.
Оно што нису увидели јесте да је друга бригада изгубила територију на њиховом десном крилу, али да то никоме нису рекли. Руси су им пришли са стране и убили су свих четрнаест пешадинаца, каже.
Страх од смењивања често доводи до тога да заповедници бригада не извештавају да су изгубили одређени положај, кажу Пастернак и други официри.
Пастернак сада пролази обуку у новом Трећем армијском корпусу, који се формира од елитних бригада познатих по томе да су напустиле раније совјетске традиције: ослањају се на брзо доношење одлука на нижим нивоима и настоје да сачувају своје људе кроз ригорозну обуку и стално анализирање и усавршавање тактике.
У међувремену је под истрагом коју води његова претходна јединица због одсуства без допуштења.
Прикупљање дрва за потпалу
Украјинске снаге претрпеле су око 400 хиљада укупних губитака, укључујући и око 100 хиљада погинулих, према недавној процени Центра за стратешка и међународна истраживања у Вашингтону. Руски укупни губици ближе се милион људи, од тога 250 хиљада погинулих, према процени ове организације. Али укупно руско становништво је готово четири пута бројније.
У земљи у којој свако има пријатеља или рођака који се бори, приче о бацању регрута у вихор борбе без скоро било какве обуке поткопавају изгледе украјинске регрутације. Након почетног таласа патриотског ентузијазма 2022. добровољци су постали реткост. Неки војници кажу да су упозоравали пријатеље да се не пријављују.
Један педесетогодишњак из Кијева каже да се добровољно пријавио да служи у војсци раније током године и да је брзо зажалио. Обука се састојала од прикупљања дрва за ложење. „Нисам чак ни видео пушку“. Када се прикључио рекао је да му је обећан посао возача у јединици оператора дронова, али је послат да се придружи пешадији распоређеној дуж линија фронта недалеко од Покровска, једне од главних мета руска офанзиве. Одвезао се натраг у Кијев где се придружио десетинама хиљада људи који су били на одсуству без допуштења или су дезертирали.
„Срећан сам што могу да служим“, каже, „Али не желим да будем упућен на фронт без знања, док нисам ни пуцао из пушке“.
Генералштаб наводи да се обука побољшала у односу на прошлу годину и да се сви војници подучавају основним вештинама укључујући пуцање.
Хаос у Курску
За многе војнике, кијевски упад у Курск постао је знаковити показатељ како продужење совјетских навика односи животе. Упад је почео добро. Неке од најбољих украјинских офанзивних јединица појуриле су преко границе прошлог лета, изненадиле су Русе и запоселе неких хиљаду квадратних километара територије. Украјинска влада се надала да ова територија може да послужи као адут за размену у мировним преговорима. Преношење борби на територију Русије је наводно требало да промени глобалну перцепцију сукоба и да појача морал код куће.
Али Курск се убрзо претворио у још једну битку исцрпљивањем. Русија је довела појачања, укључујући своје најбоље јединице оператера дронова и неких десет хиљада севернокорејских војника.
„Почели су да пресецају нашу логистику“; каже Ширшин, чија је Четрдесет седма механизована бригада учествовала у овом упаду. „До зиме нисмо могли да наставимо ефикасно извођење операција“: Каже да је писао извештаје у којима описује проблеме и предлаже решења, али команданти нису хтели да доносе тешке одлуке. „Била нам је потребна или промена ситуације на бојишту или повлачење. Али ми смо само чекали, док стање није почело да се урушава“.
Страх од доношења одлука води растућој парализи. Двојица људи из Четрдесет прве механизоване бригаде рекли су да је њихова јединица уочила групу руских војника на отвореном и затражила је од команданта минобацачки напад. Али он је одбио све док не добије дозволу више инстанце.
„Уколико не буде испало како је потребно, мене ће кривити“, рекао је командант. До тренутка када су добили допуштење, Руси су ишчезли. Командиров коментар постао је узречица међу његовим војницима.
Другом приликом, десетар из Четрдесет прве бригаде и још петорица војника били су заклоњени у рову под жестоком ватром руских дронова и артиљерије. Заштита изнад рова била је уништена. Затражили су да се повуку неколико стотина метара назад до другог дрвореда.
„Да ли се овај квадрат држи?“, одговорио је заповедник, указујући на обојене квадрате на армијским картама са координантном мрежом. Пошто је одговор, у том тренутку, био потврдан, одбио је да изда допуштење за повлачење.
Тек након вишечасовних артиљеријских удара допуштено им је да се повуку, носећи двојицу људи који нису могли да ходају.
„На мапи су то зелени квадратићи – све изгледа уређено“, каже војник. „Али одлуке је потребно доносити на основу онога што се дешава на терену“.
Када су се Украјинци коначно повлачили из Курска, то је често било извођено очајнички и хаотично. Јединице су остављале своја возила иза себе. Људи су пешице прелазили велике деонице. Главни пут који води према Украјини је тада био под снажном руском ватром, прекривен задимљеним лешевима украјинских војника и оштећеним возилима у којима су се и даље налазили погинули војници, према сведочењу војника који су се повукли.
Против неких заповедника водова који су се повукли без допуштења како би сачували своје људе спроведена је истрага. Други људи су били напуштени у Курску, без икаквих наређења.
Оператор дрона, припадник Седамнаесте оклопне бригаде, познат по свом позивном знаку Барсик каже да су његов тим окружили Руси након што им је раније наређено да остану на својим положајима. Он и још тројица људи успели су да умакну.
Барсик је напустио своју бригаду и придружио се Давинчијевим вуковима (Da Vinci Wolves), батаљону који се бори у Доњецкој области. Батаљон, који се ослања на добровољце и приватне донације, има необично велики степен независности и познат је да се стара за своје људе. Други војници из Давинчијевих вукова кажу да успевају да регрутују све више људи који су на ‘одсуству без одобрења’ из својих старих јединица.
„Људи гину а да им није јасно због чега. Команданте није брига за људство“, каже Барсик.
Извор: The Wall Street Journal
