Чим се Дарко Шуковић окуражи да напише неку колумну то значи да ДПС-у расте политичка моћ. У супротном, теже га „срести“ неголи Филипа Вујановића. Сакрије се, ваљда, с Фићом негдје.
Колумну „Старлета у блату“ написао је у провинцијалном надахнућу, јер друкчије не умије размишљати, а камоли писати. Унижавајући својим провинцијалним дилемамa и стилемима г. Абазовића, одмах је успио да деградира и један град implicite: „predvodio prevarant (мисли се на Дритана Абазовића, прим. М. У.) iz Ulcinja“. Је ли, Дарко, чим је човјек из Улциња мора бити преварант?
„Nakon dvogodišnje starletizacije crnogorske političke scene“ – отпочиње Дарко један пасус, али умјесто да у наставку етаблира Драгињу као прву старлету црногорског парламента, он директ удара да завади Албанце с Албанцима, суфлирајући како би Ник Ђељошај, Генци Ниманбегу и Фатмир Ђека требало да Абазовића „ljudski prezru i politički odbace“, јер „ne može se podržavati politika Dritana Abazovića, a biti lojalan državnim interesima Crne Gore”.
(Ако је неко заборавио да је током тираније Мила Ђукановића против државних интереса био свако које био против Мила Ђукановића – Дарко је ту да га подсјети.)
Дарко је, дакле, заумио да је упао у времеплов, да се вратио у предлитијска времена, а тада је све ишло лако. Његов је посао био, изгледа и остао, да шири гласине о опасним оперативцима који воде „specijalni rat“, а циљ је, зна се, да се наруше „odnosi Crnogoraca i Bošnjaka”. То што „оперативци и државни непријатељи“ никако да постану оперативци и државни непријатељи Дарка ни најмање не обавезује да престане да шири сопствне гласине, јер њему и без тога одавно нико ништа не вјерује.
Премда, Дарково финално размишљање, наиме „тихи“ притисак на Алексу Бечића, можда, вриједи опрезније читати.
Елем, након смарања да „nije lako biti političar“, Дарко прелази на ствар, одашиљући савјет младом Бечићу да се угледа на Мила Ђукановића, јер би му Мило могао објаснити „zbog čega je [Црна Гора] danas u ovakvom stanju“, а стање је толико лоше да, како Дарко цијени, „zahtijeva brz i spasonosan hirurški zahvat“. Шта је, притом, мислио Дарко, једино стопроцентно он сам зна. А можда само мотивише Бечића да упита Мила шта сад да ради.
Најзад, споменуо је да Ђукановић зна шта урадити кад није могуће „odigrati troznak“. Волио би Дарко да Бечића менторише Мило. Но, мука, како одиграти тај „двознак“!? Можда је вријеме да се укључи неки нестраначки коментор.
Милован Урван
